Школски лист

— 43 —

заспалу клицу храбрости, певајући му златну борбу узоритих јунака, био му је дакле појвода; учио је Српчад побожности и другим наукама, које се из нар. песама, као из бистрог извора црпети могу, био им је дакле учитељ; учио је сирочад поштовати спомен умрлих, будио је у њима чувство народности, упутио их на оно, што им је свето, шта треба да бране, са чега да перу срамоту, ма то и својом крвљу било, био ии је добар родитељ. Ето Србине, вндиш ли ту велику моћ, која је онда још већма утицала, јер је Србин и телесно и душевно пао ; када су га те гусле из прашине подигле, спасле и оставиле му у аманет све врлине, које су пре Србина красиле, којима се он поносио. Осећаш ли да гусле својим звуком морају пробуднти чисте и племените осећаје у Србину ? Па не само у њему, него чак и у Турчину, који је знао, да су гусле средсгво, које- Србе на ноге диже, које га онако неодољиво у бој носе, и које му у последљем часу нову снагу прибављају. Ипак је желео, да бар неколико тренутака ужива у свирци, коју нико не може схватити, док је не чује, и док не осети утицај љен на душу. Оне кад-кад звуче тако тихо, тако бојажљиво, као да оплакују горку судбину Србинову. Та тиха меланхолија, то жалење, ти звуци који човеку до дна душе допиру, побуђују у њому тужне осећаје, а сузе му натерују, ти звуци садрже у себи ипак нешто страшно, нешто осветничко, што човека ободрава и одушевљава. Гусларева рука задрхће, а гудало му тако нечујно прелази преко тананих струна, да звуци — које издаје — изгледају као нграње летњега ветрића, који се после ужасне омаре подигао, да разгали околину. И гусле су уморне, и то тешко уморне, и нама је дотужила борба, и њима је досадио јаук и тужба бедне раје, која се без одзива и помоћи губи. Али нам ветрић обећава лепши дан, румену зору, али тужни јек гусала изгледа као мртвачка иесма, која сахрањује независност и славу Србинову, да се више никад не врати. Но почуј, гусле све јаче и бујније звуче, све се већма разазнаје, да нису више сетне ни клонуле, да грозан покољ изричу, да слободу зову, да снагу улевају, да спасењу хрле Гусле те по неки пут опрезним својим звуком занесу, те ти се чини, да гледаш пред собом реку, која те лепом бојом и лаким таласањем обузима, која у теби и нехотице песничке осећаје буди, али колико гробова има у њој, шта све неје преживела она? Ко би и помислио, да се та тиха површина до бесних вала узбур-