Школски лист

— 151 —

Српства, разлегоше се стократним одјеком широм стрмих гора и питомих долина, где год Србин живује дане. Ти звуци, ти гласи славопојни, допреше и до нас, разиграше нам орца наша и ми почесмо осећати неко задовољство, неки понос, што баш Ви, син града, за који и нас везују везе непрекидне, што баш Ви, под чијом управом и ми сами почесмо ходити у земљу обећану — у крајеве науке, што баш Ви славите славу Ту. •* На крили смеле мисли јурнусмо у прошлост давну. Пред нама се пружило море непрегледно, валовито, а по њему се гипкала поворка чунића лаких из којих се разлегаше очајни вапај несретних патника. Црна ноћца је закрила мрачном одором безкрајну пучину ту... Месец није сипао сребрнасту светлост, звездице се посакривале за облаке тмуле... Таласи се дизаху и спуштаху ужасном хуком... чунићи се љуљаху... Ај, страшна беше ноћца та... Нигде стана, нигде светлости за утеху несретника, тек... У даљној даљини, на крају зреника сиазисмо светлост неку јасну. Ми је гледасмо дуго, дуго, гледасмо и прочитасмо у њој речи ове: „У знању је спас!" И гле... По сред буре и ломњаве разлеже се поклич крепак, крену се брод један светлости тој, а за њим је бродио низ чунића трошних... Снажном мишицом савлађиваху снагу беснећих вала, очајном храброшћу пролажаху кроз Сциле и Харивде и путе им је срећа пратила. Они стигоше сретно обали, они беху на достигу својих жеља — пред њима се пружила земља. Неки већ ступише ногом на подножје тврдо, а неки сад излазе. А када се искрцаше сви, кад погледаше на море, које су пребродили, из груди им зујну захвална молитва Творцу Свевишњем. И онда кроз густу тмину продре нека светлост и ми спазисмо народ мног, чусмо му вику: Слава му ! Слава му ! И тада окитише венцем захвалности веслача одважног...