Школски лист

љубље у својим разним стадијима: осетљивост, понос, частољубље, (у ужем смислу речи), амбициозност, славољубље и т. д. Из ових разних израза види се већ да у „држању до части" има нечега што је здраво, морално, ну има опет и многога чегаштоје нездраво, неморално. У речима: осетљивост, понос, частољубље изражено је нешто морално, док речи: амбициозност и славољубље значе нешто што је недостојно човека. Осетљивост је диспозиција човечија душе за осећаае части, понос је урођена тежња за чашћу а частољубље те држање части коју већ уживамо. Овим појмовима изражено је једно и исто душевно стање у његовим разним стадијама, у његовим разним менама. На нротив амбициозност — под којом се у обичном говору мисли врло развијен почос — и славољубље, као што ћемо ниже видети, значе сасвим нешто друго, значе тежњу за чапгку која је прешла већ у болест, тако, да се човек лаћа и неморалних средстава, само да постигне оно што тежи, само да стече части. Ово је лепа опомена за васпитача да буде на опрезу при васпитној употреби частољубља, јер при непажмвој употреби може пре нашкодити образовању карактера него што ће му користити. Рекли смо да је част проширено самоосећање. Тежња за проширењем тога самоосећања претпоставља још и поштовање самога себе ; из чега излази да ће васпитаник само онда моћи тежити за чашћу. ако до некле сам себе поштује. Због неразвијене још младачке снаге и због несталности карактера која отуда настаје, код младежи је самопоштовзње још врло несигурно, с тога она и тежи толико да попуни ту празнину трудећи се да стече признање, поштовање код старијих и пажљивом посматрачу мора упасти у очи да се дете у поштовању себе самога управља према признању што га ужива код својих родитеља, код свог учитеља и у кругу својих другова. Зато и јесте частољубље у младости много јаче него у старијим годинама. Што је дете свесније себе, што је веће самоосећање, у толико више полаже оно на такво признање, у толико више тежи оно за признањем тим. Одраслија младеж сразмерно много више полаже на част и много више тежи за њоме него старији људи, и ако је код ових самоосећање утврђеније, услед њега би се частољубље могло још јаче развити. Ово долази отуда, што се основица частољубља, самоосећања, није још довољно утврдила, и што је часг чисто идеалан оДнос, и младеж, не познавши живот с његове тавне стране, не осетивши притисак материјалних недаћа, не познаје још довољно погодбе под којима човек може доћи