Школски лист

— 100

Делајмо у томе правцу и духу, на славу Господа нашега Исуса Христа и на утврђењу и нроширењу царства Његова на земљи ! У Сомбору 8. јула 1897. г. Ст. С. Илкик

ШОЈИШИСШНИШ ПРИЈАТЕЉИША И ПОШТОВАТЕЉИША. „Школски Одјек" у 20. броју свом од 10. Јулија ове године, донео ]е уводни чланак под насловом: „Избор главног школског надзорника и енархијског школског ре<1>ерента", написан од неког, по свој прилици некадашњег мог ученика, који се скрива под знаком — в —. У томе чланку на месту, где се о мени говори, каже се, да ја сам иризнајем, да сам под теретом година и под ударцима судбине због смрти моје деце сасвим скрхан и изнемогао, а уз то још, да сам очни вид скоро сасвим изгубио и постаО за сваки рад у школи неспоеобан, па за то писац из велике своје према мени љубави, тера ме у мир. За умирити моје, искрене пријатеље и поштоватеље, који су се за мене забринули, и многобројне моје ученике и ученице у свима крајевима, где се српска реч говори, изјављујем овде, да се ја, Богу милом хвала, подпуно здравим и за рад у школи способним осећам, па и ако сам у 67. години живота, ипак без наочара и данас читам и пишем, а за десет година, од како по поверењу високославног Школског Савета одправљам и дужност заменика главног школског реФерента, све моје реФерате и извештаје напнсао сам својом руком, као што сам и ових дана спремио за српскк црквено-народни сабор извештаје о раду Школског Савета, и о стању српских народних школа од 1890 - 1896. године, који извештаји до 20 рукописних табака износе, а написао сам их ја мојом старачком руком и без наочара. Истина је, да су ми за 12 последњих година два пунонадеждна одрасла и мила сина Свеслав и Милан и моја млађа нигда непрежаљена ћерка Персида по неиспитаним божијим судбама из круга породичног у вечност пресељени, али ја сам христијанин а наука мога Спаситеља учи ме, да је све на овом свету прнвремено, и да је тек с оне стране гроба прави и вечити живот, где ћу се ја са мојим нокојницима, кад буде божија воља, опет састати, па с тврдом вером овом и надом трпељиво сам, као негда праведни