Школски лист

— 95 —

ника и сељака, племића и грађана, и напослетку грађана и радника. Пре су се радо читали романи у којима се сиромах пење на лествици својих врлина и знања и напослегку стигне као главни вођа међу највише кругове друштва. Модерни раФинирани укус, који тако тешко верује у идеале, тражи, да се писац психолошки удуби у свој предмет и тако су постали медррни роман, којима је круна Толстојево „Васкрснуће." У тим романима фини бонвиван усред наслада и уживања свога богатства, одједаред уђе у се потресе га нешто и он више не усуђује гледати себе самога у праву, да само сам ужива, брижно и попашно већ на једном увиђа да толики око њега трпе, што није право. Овај готово невероватни алтриуизам у човека егоисте, ннје скроз нова појава у свету, знамо из живота првих хрипгкана, како су се многи одрекли свега и поделили све своје међу сиромахе и живели сиромашки. Ко не зна Фрању Асишког ? Такав је ето и ^Шпео! Еа1кепђиг§' у Штихагенову делу „ОрГег," такав је ето и најмодернији кнез Димитрије Нехљудов у Толстојеву „Васкрснућу." Но средовечни јунак постао је славан, иостао је силан и други су се за њим поводили, јер је у његовој идеји била клица пуна животне снаге, јер је његова наука била наука чистог и узвишеног морала, наука поносите ванредности, за коју их је само мало одабраних. Фрања А.сишки отмено је лице, он се високо уздиже над својим сувременицима, дочим се Димитрије Нехљудов понизује у СФере гњилоће и смрада крај свих узвишених мотива својих. Уз то је Асишки освојио свет, дочим је Нехљудов разбудио интерес, али се нико не поводи за њим у данашњем свету. Не да се порећи : има, нека жођ у данашњем свету, неко чезнупе. Многе од оних, који живе у обиљу, спопане часком нека туга, нека жеља, неко чезнуће за новом вером. Ено и Зола и сви редом, исто нам казују. Кад се срушила атинска култура нашле су оне душе у хришћанству доста хране које сензационо љубе попут мученика нпр. кад је Феудални свет разорила бура револуције — предали су се неки поетском филозофском ,,^е11;8сћтег2"-у, а данас данас траже у неким изванредним жртвама земаљску правицу., јер су заборавили вероватн у ону слатку, снажну и помирљиву небеску правицу. Штихаген и Толстој два су модерна лица ! Штихаген се губи у ситницама, па се у њима и главна мисао губи, у њима готово нестаје јунака отменог, изображеног