Шумадинка

*№ fifi.

У Београду, у ВторникЂ 3. К)н1н.

1852.

УИАДВВКД

ЛИСТЂ ЗА шашшшмш џ ђже УчредникЂ и издавателЕ« Лн>бомирт> П. Ненад<»г1и!«?>.

Ован лвстђ нзлазн ЈВторннко.нч* н ПетноиЋ. Цена му е годншна безт. завнтпа l^. цв. а полгод. 7 цв. — са заниткомт» по цв. на по* год снуплЉ. Ко жели у Београду да иу се носи куКн а не у дућанЂ или у канцелар^го по' цв. па пола год.

У Д В 0 и. Кадт> се изћ Турина у Шамбери путуе, зауставлнш се поштаиска нола у Сузи; путницм преноћиваго обично тамо, и сутраданг« рано нрелазе преио брега Цениса. (Монсни.) Кола, на коима сам^ у Француску nosio се бглла су сасвимЂ пуиа, и личила су на вавилонскш торонљ, v комђ су се разни народи добро или рђаво представлћни, налазили. у Hie се бмло ioinTt смркло, кад-b с у се кола предЂ поштанскомБ госгилницомљ у Сузи зауставила. Н предложимђ едномљ момђ землнку, некомЂ младомЂ паризлш. да прегледамо iouiTi, остатке древности, кое се у Итал1и налазо. Овде е 6 i.io тр|'умФалнми сводђ , за честЂ Апгуста одђ Римлана иодигнутЂ, одђ мермера и лепогЂ зидарскогђ вкуса, кои се осимђ надниса сасвимЂ читавЂ сачувао. За време иашегЂ одсутства дошла су и друга кола у поштанску гостилницу ; и ова су бмла путницима напунћиа, и наши сопутницм нолзугоћи се нашимЂ одсутствомђ , заузели су наравно наилепше собе у гостилницм. Остала е само шштђ една соба сђ два кревета, кого су за насЂ задржали. 1Мм нађемо у оџаклш наложену ватру и нашу вечеру готову. Л нисамЂ нимало познавао мога собногЂ друга, кога ми е волн угостителБОве жене наметнула ; но мм смо и у Турину у еднои гостилницм обитавали; мм смо заедно иутовалн, 11 мм смо се заедно ођ rpi умфзлногђ свода вра тили; иа nyty nie нугкдно више да се познанство учини, у осталомЂ морали смо се волђи бирташице покоравати, ако небм ради бмли, да сђ копвима заедно у кошари спавамо, соба сђ дпа кревета отетЂ е бола, него спаванћ у штали, или подђ недримЂ небомЂ. Изђ нужде добродћтелБ правећи, посадимо се за асталЂ, почемЂ смо неколико учтиви речш променули. Вечера е бмла, сходна земалвскомЂ обичаго, т. е. одвећЂ "рђава. Дамо ^онети едну Флашу икогђ Астискогђ вжа; нћгова жаркостБ оживи нашЂ изнемоглми разговорЂ, и на свршетку вечере, разговарали смо с,е тако поверително ; као да смо ваикадашнЂи прЈлтелЂи. СадЂ смо еданЂ другомЂ приповедали, шта смо нидили, и шта намЂ се у путованго нашемЂ по Итал!и случило. Французи у свима стварима иду брзо кђ цћли; нетреба млогогђ времена, да човекЂ кодђ нђи поверенћ до6ie, и ово повереић прешло е у одкриванћ туђш таини, ерЂ мм имамо, као што се говори, погрешке добрм свои-

ства. Немарећи, да ми самЂ свое таине одкр1*е, у коима е нћгова суета себи наилепше роле одредила, господинт> H" v * коме е може бмти nieMOHTecitiK БахусЂ мало више одушевлена улЈо, ночне на несрећу приповедати j еданЂ случаи, кои се прошле зиме у Флоренцу догодт.— вдна млада Енглезкинн, и еданЂ младЂ ЕнглеЗЂ, коега е име несмислено споменуо (н ћу се чувати, да ићговои иесмотрености неслћдуемЂ.) Бмла су главна лица ове смешне HCTopie , кое му е самв Херои догађан саобшт1о, подђ услов1 - емЂ. да никомђ на свету некаже, и оваи при свемЂ томђ nie ни наиманћ маленкости прећутао. Танкш зидђ одђ дасака раздваао е нашу собу одђ едне друге собе, у itoioK су путиицш за асталомЂ седили, проводећи ноћв као и мм. З идђ е бмо тако танакЂ, да се сђ маломЂ пажнЂомЂ могло чути, шта се у другои соби догађа; али у нашимЂ разговорима удублћни, нисмо слушали, шта наше комиле диване; само смо позиали да су Енглези и да нби двоица има. ПримћтЈо самв, да су се у нђиовои соби ућутали, одкако се почело приповеданћ о Флоренцу. МеђутимЂ мои другЂ продужавао е свого приповедку у већЂ започетомЂ тону, зачиннвагоћи е понекадЂ сђ веселомв шаломђ , кадЋ ал' наеданпутЂ зачу се ларма у о 6 лижнђои со^ би и то по Енглезки. НисамБ ништа друго чуо, него неке гласове незадоволБСтва, кои узрокЂ Hie ми познатљ бмо, али мога друга видимђ, гди наеданпутЂ савЂ побледи; речи му изумру на устнама. — Шта вамЂ е? вама Hie добро? запитамЂ га д. — Благји боже! одговори онђ ; шта самБ н учинјо? Osaiff гласЂ ... л се неварамЂ, то е онаи истми гласЂ. — Кои гласЂ? — Та гласЂ oiioi b Енглеза, о комђ самБ вамЂ приповедао. — Hie могуће! то 6ti морао бмти особитми случаи. — И есте, безЂ сумнћ. Шта да се ради? — п незнамЂ овде никзквогђ лека, тако изненада. — КезЂ сумнћ, онђ ће овамо доћи. — То може лако 6tiT . Мм ћемо га очекиваги, а вм се међутимЂ повратите. — Шта ли морамЂ искускти овде! Н * * nie се npeBapio и еданЂ одђ она два Енглеза, бмо е заиста оно лице изђ приповедке. Скоро затимЂ чуемо лупу на нзшимђ врагима, и опазимо оба иаша комuiie, гди кђ нама улазе. Поменутии Херои, еданЂ младЂ човекЂ, одђ прнлике 22 године, личш е на оне кавалћре ? кое нБиове Фами.ие по свршетку наука на свеучилиштама ОксФора и Камбриџа, у светЂ шилго, да се болвма изо-