Шумадинка

У Београду 4. Фебруара 1855.

ЛИСТЂ ЗА КНБИЖЕВНОСТБ, ЗАБАВУ И НОВОСТИ. УчредникЂ и издавателћ Лгобомирљ II. Нснадовићњ.

ТБЧ. IV.

Оваи листт. нзлазн вторннвоиЂ н петкоит>, ц£на му е за три згћсеца 4 цванцнка.

JW II.

СРЕћАНЂ ЧОВЕКЂ. (краи.У

а tw одгори сада тогг. ђавола . . . ту твош нгену — Немогу! . • . То е изворг. неизцриимни , за моа изтраживанд: t-BaiiiS дант, н одкривамг. по кака†новни. непознатЂ. одвећљ лгобопитант. нравственми полвг. кога опредћлити неумемЂ. и кои наопачке окреће све мое пређашнћ науке, о поредку дћиствованн ума и срца, тако. до садт, iotub никако немогу да завршимт> мои саставакт, De capite, capita duo, „О глави. две главе." коимђ се надамЋ заслужити безсмртно име и велику neHsiio одђ Калифв . И заисга, незнамт> кадљ ћу га довршити ! . . . Везирљ, видећи све ово, слегне раменима и пође. Но куда ће да иде ? . . . Коме да се упути. . . . Забринутг, овако посћти онг. млого лица , кон е за срећне држао. но ни едан-fe му недаде свого кошулго. Нико нехтеде признати, да е срећанЂ. вдномЂ гордостБ Hie дала бмти срећанЂ, другоме богатство, треће.мЂ сиротинн, четвртомЂ задоволвство, петомЂ завистБ, шестомЂ самогкивостб , седмомЂ уобрадаенћ, осмомђ безпосличенћ или трудЂ и т. д. ВезирЂ бмнше у очаанпо. О нђ као старми кнвижевникЂ почне подозревати, да у овои ствари међу поннт1емЂ „човекЂ" и понлт1*емЂ „срећа" мора бмти какво неспоразумлћнћ. Или е човекЂ . мислнше онђ , своимђ страстима v невреме за срећу створенЂ . или e понлтје н речт. „срећа 1- у невреме за човека измишлћно Последнћ му се чиндше вћроватн!е: беЗЂ сумнћ то се морало случити у дубокои древности, негда после ручка, безЂ надлем:ногЂ прегледа касателнБ1 акта, онако uitoho речв на срећу. Или. ако е дћло то разсматрано у комђ министерств\. то е сигурно поннпе и речБ „срећа" додао кака†.чалдеискји стоионачалникЂ. да му концеитЂ обширнЈи буде. Размисливши овако онђ изгуби надежду даће игде лековиту кошулн) срећногЂ човека наћи, но у таи ма падне му на паметЂ. да иза вароши v еднои прекраснои долини, окруженои наииепшимЂ изгледима. живе у лепои усамлћнои кућици двое млади залгоблћнБЈ. кои су се пре некогЂ времена одселили са шестг. частји „нове Хелоизе" и пуномђ збиркомЂ сачиненн Флорјнна и Геснера те тамо да се наслађуго чистомђ срећомЂ, пламеномЂ лгобави и селскомђ природомЂ. Mhicao ова добро му дође! и онђ потрчи кђ романтичномЂ заклону нћжнш и залгоблћнБЈ срца. Онђ трчи, трчи , но већЋ се вата мракЂ. Наипосле стигне. Онђ прјиђе кђ вратима и текЂ што мислнше

куцнути, наеданпутЂ зачуе, како се нћжна срца свађаго међу со 6 омђ , прекоравагоћи едно друго преваромЂ очекиванн, неодржанћмЂ речи, ладностћу, неповеренћмг. и т. д.

Чувши ово онђ утече безЂ обзира. — Овде нетреба ни питати за срећу. Види се да е cpeha лепа само на артји, у црвеномЂ повезу са златнимђ листовима. И не обзирући се онђ изиђе на велиши путЂ. Видећи да е и на овомђ последнћмЂ мест}' „срећу" бадава тражт, уморанЂ и веома снужденЂ. ВезирЂ се враћаше у вароип., са скрштенимг, на грудма рукама : онда iom^ Hie 6 б 1 ло уведено у обичаи држати iи у џеповима^ премда е сатЂ већ-b бмо измишлћнЂ. Шта ће онђ сада казати КалиФу, кога е свагда уверавао, да су сви лгоди у нћговои држави срећни и пресрећни ? . . . Идући овако замишлћнЂ онђ сустигне сиромашка едногЂ у белои одђ камилске вуне алвини. Оваи носаше на леђма велико бреме дрва, и гласно пћваше народну арабску песму, о славномћ пустинБскомЂ гонаку, Антару. НћгОВЂ чистни, нснбш среброзвучнБш гласЂ, коимђ се одликуго нћгови саплеменици, разлезаше се као громЂ у каменитимЂ врлетима планине Крака, и непрјнтно потресаше снужденогЂ Џао >ера. — Што tbi море тако вичешЋ ? — рекне везирЂ као да си нешто врло вееео. — Него зарЂ да плачемЋ ? одговори сиромахЂ. ПевамЂ, ерЂ самБ срећанЋ. — Шта ? Т б 1 си срећанЋ ? . . . — Да ! ! наисрећнш одђ поданика калиФини. — Не може 6 бјти ! да си тб ! срећанЂ , тм, у твомђ станго ? . . . — Заиста, срећанЂ ! И што ти е то чудно ? . . . Богу хвала, а самв увекЂ здравЋ; радимЂ и до 6! нмђ за мои поеао онолико, колико ми е нуждно да се издржавамЂ, и вишн ништа не желимЂ. fl немамг. ни жене, ни дугова ни деце. Ништа рђаво нечинимЂ, и ни о чему се небринемЂ; никога се небоимЂ осимђ мое савести. Шта више и то л а ти кажемЂ: немамЂ 6 огђ зна кака†каниталЂ , али се небоимЂ ни оногђ лопова великогЂ Везира, онога! . . . Како му оно беше име ? . . . онога ! познатогЂ ! . . . лгобимца калиФиногЂ. — ЏаФера, 6огђ га y6io. ЗнашЂ ли га? ЏаФерЂ се осмеие, и тиме caKpie свого забуну.