Шумадинка

У Београду 25. Фебруара 1855.

ДИСТЂ ЗА ННБИЖЕБНОСТБ. ЗАБАВУ И НОБОСТИ. УчредниКЂ и издавателБ ЛмбоиирЂ Н. Ненадовићљ.

ТЕЧ. IV.

Оваи лисгб излази втораиЕои-в и петкомЂ, ц%на му е за три »Љсеца 4 цваицика.

f

JV? 17

С Л 0 В 0. (продужено.) 1оштт> у оно време могли су Срби cboio знамениту литературу имати. и за кратко време стаали су ано не нА вишемЂ, а оно за цћло на равномљ степену изображенн; са првимЂ европским -b народима онога времена. •Ово намЂ доказуго млоги славни споменици . душев«и производи СрбскогЂ народа онога времена. Између ови споменика као наизнаменитш и на прво место може се ставити законикЂ силногђ СрбскогЂ цара Душана одђ 1349 и 1351 год. О овомђ преважномЂ документу. н салш већЂ еданпутЂ имао честв са овогђ мћста обширно говорити зато нека високопочитаеми гости дрзкостБ и слободу мого извине, што самЂ се усудт да и данасЂ премда сасвимђ сђ друге точке и за другу цћл&, о истомђ укратко ПрОГОВОрИМЂ. Као годђ што е сђ едне стране задатакЂ законодавне политике, да при правлћнго закона нарочито на духЂ свогђ народа, на нћго†животђ нраве и обичае, на нћгове понаособне интересе и политическе околности пази; исто су тако сђ друге стране за истор10писп г а и у обште испитатела душевне стране народа , овога закони наибо.тћ и наивћрше средство, наиболћ мћрило и таito рећи опитнми каменЂ по коме онђ obo испитати, познати и оцћнити може. У законима огледа се наиболћ животђ народнв1и — и ако се ово правило може сђ правомђ за све законе поставити, у толиио сђ већимЂ правомђ и преимућствено може се оно кодђ онм закона предпоставити, кои су, као што е Душано†законикЂ од>. самогЂ народа, произиигли. Изт> самогЂ увода овогђ законииа види се, да е законодавну власт!> сачинлвала скупштина народна, саставлћна изђ наиотмћн!е класе народа, духовногЂ и мирскогт, свештенства и владћтела. Треба-ли дакле и о овомђ 1 оштђ даумствуемо и болби идеалЋ законодавне власти да тражимо. Оно што и данасЂ у Европи. као наивеће совршенство v државномЂ животу сматраго, Срби су iomTt пре 500 год. имали. По овоме нетреба се нимало чудити , да су и закони оиако праведни и справедлвиви начинћни. Нетреба нимало да

врлина доброгЂ законодавства читати може, кадЂ велимЂ у овомђ законику на така†параграФЂ наиђемо кои не само што ћемо бадава v свима законима онога времена тражити. него кои се шијтђ и данасЂ као доста чудноватЂ и необичанЂ поавлгое, као што е § 184-ти душановогђ законика. з* комђ се изрћчно каже „царска е заповћств^ ако бм царЂ какову кнбигу дао коме . или по срдцу или лгобови, или милости, и та бм кнБига наруп1авала законЂ, такову кнБигу суд1 - е да неслушаго, него да суде по закону" — треба ли намЂ јоштђ 6 олби примћрЂ сигурности и уставне слободе да тражимо? Ние ли ово Д оволбно сведочанство пробуђеногЂ слободногЂ живота народнћгЂ. Ово заиста нећемо нигди у неизображенои робскои држави наћи. — Нетреба нимало да намЂ буде страно да су наистрожш закони противу нападана на личностб и иманћ прописани, да су cv^ie за свако подмићиванћ и неправедно суђенћ наистрожЈе одговорни. Нетреба нимало да се дивимо, да су Срби јоштђ у оно време, за свако преступлеше пороту или заклете суД1е, кое е наипре свештеникЂ у цркви у одежду обученЂ са КрстомЂ и Евангел ]'емЂ заклети морао. са свимђ v духу данашнви порота имали; да су имали оно зашто се просвећени европеиски народи шштђ данасЂ боре, о чему су Германци 1848 и 49 године наивећу ларму подизали, о чему се шштђ и данасЂ са csiro катедра као ораку. лумЂ Munđi приповћда, пише и говори. бсу л' оваковм закони душевнми производЂ суровогђ простогљ и неизобрангеногЂ народа. 6 лђ to онаи истии народЂ, кои и данасЂ неке занешене главе као суро†и неизображенЂ предстаилаго ? Религшзне ствари бмле су строго у заштитЈ 7 узете, и свако престуНлеше наистрож1е каЗнћно, али притомЂ почитовали су и сваку Другу религпо , зато е изрћчно у закону казано. да иновћр ц у. половина одђ нћгове а половина одђ наше цркве, поротници буду. Да ли е и ово знакЂ суровости и непросвештенн, и производЂ претераногђ Фанатизма: Да су Срби шштђ у оно време доста научени и писмени лгоди имати морали; сведоче наМЂ нсно ови закони, кои кажу да суд^е мораго о свима Hsioвимђ пословима и пресудама протоколЂ водити, да се осимђ Себра, сви мораго писмено v судЂ позивати. И на-

намЂ буде чудно, кадЂ у овомђ законику на така†пара- последку доказуго намЂ млоги рукописи и кнБиге изђ ограФЂ наиђемо, кои се само по ромакима и новелалта као ногђ времена. кое е заиста научно и вћшто перо пиидеалЂ правде и правичности влад ^тела, као образацЂ ијсало.