Шумадинка

,,Hie ми могуће одма се рћшити," рекне онђ . „ал' ииакЂ" дода брзо, „да видишв, да н нисаив осветолгобив-Б, и да оне чувствителне увреде, кое си ми тм грденћмљ мога мртвогЂ отца , нанео. великодушно заборавллм-Б, н ћу те самЂ лично иратити, и особена пошта за кратко време далеко ће те одвести. Причекаи ме, докђ новаца донесемЂ ! " РобертЋ пође наполћ изт> собе, но iouiTt Hie ни до прага дошао 6wo, кадт> сћдни ђорђеунутра хитно ступи. „ Г осподинђ Роберте ! u „Ево ме ! " „Bacb траже." „Ко ме тражи ? " Мени се чини," прошапће 1)орђе, „као да е полицаинБ1и комисарЂ." „Великш Боже !" повиче ФранцЂ побледивши , кадЂ речи ђорђеве чуе. „Онђ ме башЂ узастопце прати. Два солдата посели су већЂ врата са сокака. „Онда сам£> а пропао ! " промуца ФранцЂ , и готово сасвимЂ клоне. „Шта е то ? " запита младми домаћинЂ, „тражили се овде какавЂ преступникЂ ? " ФранцЂ угледа кесу ону на патосу. Брзо е счепа, па повиче: ,,fi ћу пешке путовати — одма! ђорђе, проведите ме крозЂ стражна каква врата •— за име бога некасните !" „Вб! нећете далћ господинђ ФранцЂ ОсбекЂ !" повиче HeKiH гласЂ, „у име кралн Bbi сте мои апсеникЂ! " Полицаинми комисарЂ стаао е на прагу отворенм врата; иза нћга видла су се два оружана воиника „Господине," повиче раз.поћенЂ РобертЂ на Франца. „ Взсђ тераго, а вм се ипакЂ усуђуете у нашу кућу ступити. Вм гомилате поругу на поругу на нашу породицу!'' затимЂ се окрене кђ полицаиномЂ комисару: „Господине, изђ призрћнјн на мого матерЂ, молимђ васЂ, да сваку ларму избћгавате." „Вм потврђуете дакле да е оваи господинђ ФранцЂ ОзбекЂ ?" — „6 стб ! " „То ће одђ нћга зависити. да н мого дужноств безЂ ларме чинимђ." „ТМожете слободно," проговори тихо ФранцЂ са тужномђ оданостћу. „А тм Роберте, некЂ предЂ 6 огомђ саЖ некадЂ одговарашЂ, што си несрећногЂ едногЂ чокои е близу срећне свое цћли бмо, упроластв низврго. Ево ме господине, водите ме ! За узрокЂ могђ затвора непитамЂ васЂ ерЂ га већЂ знамЂ ! " ПраћенЂ воиницмма изиђе ФранцЂ изђ куће госпое Симонићке. У салама Hie се ни наиманћ што о томђ случаго знало Весели гости заклгоче балЂ текЂ са понвлеићмћ дана. Кад-ć е РобертЂ за влену запитао, дозна, да е у собу свого отишла, почемЂ е наипре госшои СимонићЂ лаку ноћБ казала. • III У три сата по подне на нову годину — пре негЂ што ће ручакЂ на асталЂ донешенЂ бмти, догоди се између госпое СимонићЂ и нћногЂ смна врло буина сцена. Обое налазили су се у елегантнои соби старе те госпе, јкон е са три хилнде талира себи титулу совћтниковице

купила, почемЂ е то право мнћн!е имала. да се у престолнои вароши безЂ титуле живити неиоже. Мати се већЂ подпуно 063 'кла: на себи е имала врло убрану алвиН Ј °Д Ђ сигавогЂ атлаза , а на великимЂ грудма нћнимЂ bhci'o е тежакЂ ланацЂ, когђ 6б1 човекЂ лако за орденЂ златногЂ руна дршати могао, кадЋ бм само место блистагоћегЂ се д1 - амантногЂ сата, златна нгнћћа кожа о нћMj 7 висила. Исподђ мале нћне паризке капе, коа е за какву младу домаћицу одђ свои 24 године приличшн бмла; светлила ce художеетвена , кестенлва коса у витицама. између нћнм прћавБ! устница, видли су се наилепши зу. би изђ Фабрике наиболћгЂ ФранцускогЂ зубара; смнђ 6tio е онако просто обученЂ. као обично богати трговцм одђ свои 26 година бмваго. „Рооерте," рече она дркћући одђ лготине, „тм ћешђ самномЂ кодђ президента ићи ! Н самв му прошле ноћи на балу обећала, па ако нежелимЂ се осрамотити, то морамЂ речЂ држатн." „Добро, мати, па седи на кола па иди сама ! " рекне младићЂ, ходагоћи rio скупомЂ ћилиму. „И тебе очекиваго. и надаго се " ,,fi нисамћ ништа обећао." „Ал л самв! " повиче советниковица сђ кречећимЂ гласомЂ, спустивши свого теЖку руку на еданЂ асталчићЂ одђ МахагонскогЂ дрвета. „КадЂ мое захтћванћ неважи, то ти заповћдамЂ ! " дода она са гнћвомЂ, кои на све заборавлл. кои е нћно племе издавао, сирћчЂ да е она изђ породице некогЂ Фабриканта одђ Раине 6fai.ia. кои е зноемЂ труда свои бћднБ! надничара, себи каииталЂ сгрнуо, и између петЂ наслћдника раздћ.но га. Две петине истогђ наслћдјн, т. е. дћо госпое СимонићЂ и дћо нћногЂ брата. отца сиротогЂ Франца, основале су Хамбургску трговину Симонића. „Заповћдате ? Заповћдате ? " запита РобертЂ ладно и спокоино. ставши на средЂ собе. „Вм заборавлнте, мати, да самв а пунолћтанЂ. Нико нема вћипе право, заповћсти ми издавати." Устне бабине почну дрктати, и загасита црвенЂ поKpie ioii меснате образе. НазорЂ е свомђ гнћву брану положила и уздржала га, почемЂ е неколико минута ћутала. Црне нћне очи, шилнле су vcimie погледе на спокоиногђ Роберта. ,,Твое пунолћтство дакле смне изсмелва мои матерн£,и упливЂ и важностх,! " почне она безгласно, после некогЂ времена, „добро, н допуштамЂ; алЂ и то те опоминћмЂ, да е последна волн твогђ почившегЂ отца, осигурала ме у уживанго нћговогЂ иманн, нћговогЂ целогг имана, докђ се годђ а сама истогђ на твого ползу неодречемЂ. Ј оштђ саш, н господарЂ куће Симонића, па ако тб1 нећешЂ више да ми сннђ будешЂ, то mbi онда само ioiuTe остае, да те као могђ калФу сматрамЂ. Насл!,fl,in лишити те немогу; ал докле а годђ дишемЂ, остаешЂ мои калфа. СадЂ бираи између обадвога ! смна ћу кћери президентовои представити —• калФу ћу послати у ХамбургЂ у дућанЂ куда е нћгово место. — ! Тм ме познаешЂ, мол тврда и постонна волн. коа е и твоимђ отцемЂ управлила, умет ће и тебе у обузданости држати. Што самБ ти сђ опоминанћмЂ говорила, данасЂ ти заповћдамЂ. О познаемЂ а узрокЂ твогђ узтезанн ! Или ћешв