Шумадинка

%

У Б ^ограду 9. Септемвра 1855.

■У1АДНКД

ТЕЧ

ЛИСТЂ ЗА ННБМЖЕВНОСТБ, ЗАБАВУ И НОВОСТИ. УчредникЂ и издавателв Лмаомнрг 13. Нонадовићљ.

Ован лнстт. излаан вторннкомЂ н петкоМЂ. Ц !;»а му e за трн »Асеца 4 цванцкка.

J\f 7&.

С Ш Р Т b. Све e мое — све ! и плодтј и семе. Безкраина е си.ша властБ мон ! Покор' ми се и тбх сћдо време Н самБ права, владарка твод. Ci;e е мое: ept н над г б свимт, зладамг: Што с' годђ роди то и изуире, Све н мо!омђ снажном -Б мишцомт. свладамт. Све у гробма моимћ нзтруне. Гд1'. су т' с.гћдства иеуморнБ! труда ВћковЉчна гд'11 л' су ти дћла ? Сва сћанн твон и безт. суда У жетвама а самБ пожн-ћла. Гдћ е Римт. твои ? Гдћ- л' су ти државе Гдк и круке MHoriH царева ? Смождише ifi руке ми крваве, Па садт. труну у дну гробова. Све е мое ! — све ! — и плодт. и семе Све признае велш ми славу Покори со и Tbi сћдо време Пригнн к" землБи горду ти главу !

ФНГ.

СОКРОВИШТЕ МОРСКОГЂ РАЗБОИНИКА. (продужено.) Ночемт. е болестникљ у Каити лежао, а мол е соба оноВ женскои и нћнои робннви уступлћна бмла, то е мени »rfecTo за спаванћ опредћлено 6 б 1 ло извант. каите, одђ кое ме е само танти еданх. дуварт, разставлнп Нисамв дуго спавао, кадг. ме стенннћ и еченћ оногђ ранћногЂ пробуди. Лк1и 6 олђ опетЂ се повратш бмо, и садЂ из" међу стенлна нћговогЂ чуемЂ иплачнвш гласЂ кћери нћгове, коа га е тћшила, и надежду му уливала, кон>, као што е нћно ецанћ свћдочило и сама Hie имала. Покадшто га е опсминно дјховникђ на исповеств, и по некомЂ времену рекче болестникЂ кћери своЈои: „ОтацЂ дј 'овникђ има право, Изабелло ! време пролази брзо,а л опажамЂ да ћу скоро на истину ићи. Но пре нег' душу пустимЂ , радЂ самБ нешто одкрити кое ће ме успокоатн. РадЂ easii, ти ипакЂ кога на свету оставити кои ће

се тебе, у твомђ сиротномЂ станк» примити и бранити те. А хђ , кћи Д1ега ди Монталда мора се у тако жалостномђ станго налазити ! иди дакле дћте мое и остави ме

неко време са отцсмђ дјховникомђ самогЂ

Она нје

могла ии рћчи рећи већЂ се даде тихо одвести у мон) собу, гдћ е нћна робинн бмла. „Слушаите ме садб" проговори умирашћш: „ докђ јоштђ снаге к говору имамЂ. Bi.i сте ме у Куби само као трговца познавали; ал' то и нисамБ бно увћкЂ. Л сам& родомт. изЂКаталоше и смнђ самБ некогЂ старогЂ благородногЂ племена. РазмаженЂ родителБима, бмо самБ дивлби , необузданми младићЂ, коме е за изпуненћ желћ нћгове , све дозволћно бмло. бдно вече завадимЂ се л у игри са еднимЂ младимЂ благородникомЂ одђ знатне и пуне уплива и важности породице: сђ мћста дође до двобон , и а сама бмо тако несрећанЂ те га убЈемЂ. Морао самв дакле бћжати: преобученЂ доспћмЂ срећно у Барцелону, и одма одемЂ на еданЂ већЂ спреманЂ бродЂ , кои е намћравао у Терну Фирму пловити. Пловећи нападну насЂ морски разбоиницм, и почемЂ ми се несташнми животђ лгодш овм допадне, а и мое ме е сиромашство на то приморавало, то се n сђ нг.нма сдружимЂ. Много месецм пратила насЂ е срећа: многе богате плачке задоб!емо, докђ се наше сокровиште у готовомђ новцу тако умножи, да напослћдку међу собомЂ заклгочимо , да исто гдћгодв закопамо, пакЂ, no повратку нашемЂ сђ друге пловидбе, између себе поделимо. Тако и учинимо. — Но у другои нашои пловидби срећа насЂ остави. При еднои морскои тишини, нападну на насЂ стражарске лађе приморски вароши, и сви буду зароблћни, само л са iouiTii двоицомђ побегнемо на чамцу, и доспћмо срећно на остро†Кубу г , гдћ оба мол друга збогг добивени рана умру. Н се затимЂ преселимЂ у варошв Сек-Жан-Бонависта, гдћ се и смћстимЂ и оженимЂ, и као трговацЂ брзо се обогатимђ . Ал' срећа мон ние дуга 6bi.na. Жена ми умре, и rio смрти CBoioH остави ми ту еднну кћерБ. То мћсто могђ изгублћногЂ блаженства омрзне ми, и чезна ме обузме за моимђ драгимЂ отечествомЂ. Сво мое богатство учинимЂ дакле у новацЂ, и садЂ сзмб ето бмо пошао да оно сокровиште дигнемЂ, когђ самБ л самЂ наслћдникЂ остао, пзкђ затимЂ да идемЂ у UlnaHiro. Али, ахЂ никадЂ вмше нећу л видити зелене обале и брда Каталоше ! Све мое желћ и чезнћ садЂ се само кћери мое гичу. О обећаите ми да ћете е бранити , пакв половина оногђ сокровишта вама е !" — „Земна блага" од-