Шумадинка

Ш «з ш

Ко да ми eepje? А нисаи«. ии и самт, овдв наивећои овасности изложенЋ? Може бмти, да старца Ј ошђ шта више у раднви нћговои и понровителвствум) ? Нити самв могао шта ести. ни пити, ни спаваги; душа е моа непрестано у страовитим-b мукама бмла. ОсамЂ дана минуше. и н 10ШЂ никако немого самт, са собомв на чисто да будемЂ, незнадо шта да чинил1Ћ, чимђ ли самв себи да помогнемтз. Непрестано ме е нешто гонило, да гледамЂ дознати, шта се ст> прЈнтелћмЂ моимђ збило. Тако наоружамт. се са две добре мале пушке, одемт. тамо и потражимЂ у шуми старца. ОпазимЂ га у пештери еднои. гд и н а колени клечи и у себи се Богу моли. И самт> клекнемљ на колена и управимт. молитву Богу. Мало част. подигне се старацх., погледи ме и рекне : „Шта ћештз тм овде?" И се дигнемЂ горе н рекнемЂ му : „Честна Старино! тн си се Богу молЈо, и молитва е твол Богу отишла; ако желишЂ, да молитва твои саслушана буде, то саслушаи и тн мене. ЗаклинћмЂ те са СвачимЂ онимђ , што ти е свето, заклин1тМЂ те са самимЂ Богомђ , коме си молитву tboio управн), покажи ми npiflтелн мога, и даи ми извест1е , каква е судбина нћгова." СтарацЂ ми простодушно одговори : „Истина. и самљ га исплатш и онђ е мени припао; али опетЂ оћу да знашЂ. шта е сђ нјбимђ: оди са мномђ ." Узме ме за руку , проведе ме крозЂ пештеру и доведе ме кђ високимђ еднимЂ вратима у стћни. Tj r онђ куцне трипутЂ- Врата ce отворе — и ахЂ, Боже мои, шта садЂ да видимђ! дванаестЂ су лгод1и ту седили , привезани ланцемЂ за велику кладу едну. занимагоћи се, као што се видило, са мешанћмЂ сваконки трава и течностји едно сђ другимЂ. Али ми старацт. рекне: „Незадржгваи се ту, већЂ аиде са мномђ далћ; него буди при себи и спреми се да наиужасн1е позоpie видишђ , каково само измислити и представити себи можешЂ." Сђ тимђ речма отвори друга врата , уђе самномђ у велику едну пећину и рекне ми : „Ето видишђ!" — Л иезнадо , шта самномЂ бм ; дјхђ ме остави . и као

мрга†стан ту. ЛаданЂ знои пол!е ми чело, жиле ми се одђ стра и ужаса окамене. Ту опазимЂ млога лгодска тћла разширена и на сјвимђ жилама висећа, кои ни мртви ни живи, подђ бесниломЂ наивећу муку причиннвагоћимЂ, животђ свои губе, и на нђинимђ устма трску, цевв,укого они у очаншго едЂ свои шикћу. Напоследку проговоримЂ : „Кои е између ти прјателв мои?!" СтарацЂ покаже ми га сђ прстомЂ и рекне : „То е онђ ! 1оштђ ће одприлике еданЂ сатЂ живити." Приђ емЂ кђ нћму и нађемЂ га у наистрашшои помами и беснилу! Бно е сама кожа и костђ , очи су му изђ шуплаине свое изкочиле, образи су му бмли землане бое, коса му е станла као чекина. Погледа ме разлучавагоћи се сђ душомЂ и прошапута •> „Прође већЂ све, све е претрплћно ! Избавлћна в жена мол, деца су мол избавлћна!" — Н се занлачемЂ на гласљ и рекнемЂ старцу : „Како се мојквшђ молити Богу , кои обдргкава све лгоде и носи 1и у недрима своима? Како ћепЈЂ моћи предстати суду Бож1емЂ и извинити се за ово, шта овде чинишђ ?" СтарацЂ ми одговори: „Будипри себи и паметанЂ; ерЂ шта овде видишђ, то ž вола npaвителства ове землћ. Мм правимо отровЂ. Овде се израђуе; ерЂ држава то заповеда- ЧЈваи се рђаве речи, ерЂ ћешЂ иначе сурвати се у проиаств. ПрашакЂ еданЂ доводи апсенике ове у беснило, а изђ hб i об м бала произлази страшна есенц!д. Овде смртв има свого рукодћлнго свјго страота, одавде изилазе велика, маисторски израђена дћла." „На полћ!" викнемЂ дЈ, „пусти ме на чистђ воздухЂ! Нећу заборавити, шта самв овде Bii^io. Сђ Богомђ! Нека те праведнми, вћчнни суд!л, ако се томе надати можешЂ, спасе!" Онђ ме погледи и насмее се ; смеи, кои е срдце мое парао. Н поитамЂ. што самћ брже могао, изђ те ужаса пуне землћ; али жена и деца прЈатела мога, кои е срдца и безЂ тога туга разтрзала, недознадоше нигда, шта се о несрећнику, мужу и отцу, да ifi одђ сиротинћ изтргне, догодило.

ДОИЛћЕ и СТРАНЕ НОВОСТИ.

С Р Б 1 Но гласу „Званичнм Новина" поставлћнЂ е привр. ЧленЂ Суда Окр. ЦрнорћчкогЂ г. СтеванЂ АндреевићЂ за дћис гвителногЂ члена истога суда; а исто тако досад. контрактуалнми ТелеграФнста београдске штацје г. Bacn^ie . иванов ићЂ за дћиствителногЂ ТелеграФисту исте штаЦ1е. нр ие^раФнста и РукователБ београдске штацје Аекса ^оповићт.. после дугог-Б боловаеа престав1о се између 6. и 7 . ОВОГЋ месеца т 1* C' i; А„ 'i 'i : • Д е КонстантиноплЂ 4 ' доноси намЂ онаи жкми царскји ХатЂ-ХумагонЂ, кои садржава потанко

ону % 1. точку о правама н повластицама, дарованнма христиннскимЂ и осталммЂ не-мусломанскимЂ поданицима турскогЂ царства, и кои гласи овако: Xат - ХумагонЂТеби, мои ne.innit: везиру, МехмедЂ Еминђ Али-пашо, кои си украшенЂ моимђ царскимЂ почсстннмђ знакомЂ МеџидЈе првогЂ степена. и знакомЂ личнм заслуга, нека ти Богђ подари величину и нека удвои твого властв и достоинство. Мон е наимил!л желн бмла, да утврдимЂ и обезбћдимђ срећу ceiro класа Јкителн, кое е бож!и промглсао подчин!о моме царекоме скиптру, и одђ времена ступанн могђ на престолЂ, н самћ на ту цћлв oSpaTi'o moio наивећ^ пажнм и ради нћ чинјо наивећа напрезанл.