Шумадинка

У Б -s о r р а д у 10. \1 а н. 1856.

ШУМДДВВКА, ,i iic 'i i. а А *ж&ш«в»шешт 9 1Ш» у ш ssisise Умредник!) и издавате.ч. Лгобомпрт. 13. Ненадовићљ.

ТЕЧ.

Оваи лнст*б нзлази v Вторникт. и Четвртакт. на по табака , а у Суботу на табаку. Цћна му е аа три м 'ћс, 5, а за no.ia годнне ЈО. цванц. За or .iace плаћа се одч. врсте 5 краиц. за трипутљ.

Л" 38.

П Р U U А II Р « С i II К 'b. (н р о д v ж в ii о.) „Tbi си краснорћчивЂ, „Ж о н к и л t>." рекне ладно госиоа одчј р е м б р и. „Све еднако то име !" Викне .иотито мулатЂ. „3apb заборавлнте, да ћете оноп> дана. кадљ опетг. Жонкил»> будемЋ. нзгубити свого властв над-а-мномљ?" „Доиста. Ж уанг. де К а р а л т>. аа те више потребуемљ. но да 6w се излагала опаности тебе изгубити. Али наотави свош беседу!" Оваи подемевателнми гласн упреиасти мулата. Но опетљ поче далћ. ,.Н самћ се родш у вашем-b предћлу, rocnoio. Доби слободу; n e се одреко . а се наново продадо. Али се кадкадЂ робови иобуне; чуваите се!" Маркиза подигне мало главу ; за оваи парг> издржи мулатљ снажно нћнљ погледЂ. ,, Оћештз самном '1> да се боришг> ?" упм га госпон одђ Ремб-ри, остагоћи при своЈои немарнои равнодушности. „Захтеваите одћ мене, што могу извршити," — Л нећу да К с а в i е-а упропастимЂ. „НећешЂ." рекне Маркиза лагано, и засветле iofi се црне очи подђ намрштенимљ челомт>. Мулатт, осети да му духт> изчезава. „Госпојо!" викне онг,. „ioniT-b еданпутт>. имаите саЈкалена спрамЂ нћга. Онт, има текљ 22 године; нћгово е срце великодушно и чисто. Онт> ништа зло неслути." „Доиста!" пресече речћ Маркиза. „Чини ми се господине одт, Каралтз, да сте вм данаст, мого стрпелБИвосте , хтели ставити на искушеше ! Заиста вм сте ми претили. Казалисте ми: н оћу- Усудили сте се краинвш безобразлукт, учинити." „rocnoio !'• „ћути !" Маркиза отури ногомт, силно клупицу и стане право предт, КараломЂ. кои савладант, таинммљ, побеђугоимт, упливо*1т> уздркће се и ступи натрагљ.

„Tbi видишђ , да се плашишт, мулате" рекне госпон одт> Рембри, ст> поражавагоћимт, презиранћмт,. „У теб« тече крвв црнца , и тм неличишЂ на европскогт, човека ни у чему но у единои сожалителноЈи суети, кон свого мушку гордоств смешно изражава. Тн мени принадлежишЂ, тм си то казао, и право си казао: али што а на ово морално робство рачунамЂ, небмва зато, што си синђ црнца ; не, но што самв познала твого невалалостЂ, што се tbi , о срамоте! стидишђ свога порекла, и наместо да свое чело као човекЂ узднгнешљ? свое си порекло caKpio подђ украденммЂ именомЂ. О, * * ?- ■ ca,v> беЗЂ стра могу ти говорити; ept> вс-т> те више време. да се повратишЂ. Тм л^орашЂ остати ЖуанЂ де КаралЂ, ако нећешЂ, да си одђ CBiio презренЂ, поруганЂ и као подалт> поплгованЂ " „Тешко мени! тешко мени!" викне КаралЂ потмулимђ гласомЂ. „ЗарЂ се небоишЂ, што самт> открила твои пређашHtiS животђ; небоишЂ се, да кажемЂ: оваи е човекЂ жигосанљ нћго†е животђ протекао у срамнимЂ заниманама, за нћгове алћине прилеплЂивала се нечистоћа оногђ нечистогљ буџака, по комђ се одђ готра до мрака валао? G ли, тм се 6оишђ само да те еданаутЂ. Жонкилђ или мулатљ, неназовемЂ? Чуи ме! fl те скроЗЂ познаемЂ.' Hie то изђ сажаленп спрамЂ К с а в i е-а, чега се ради тбј заузимашЂ за нћга, то е само зато, да покушaim> побунити се, да видишђ да л' се може збацити нрамЂ. ЗасадЂ ти опраштамЂ: но веруи мн. ово ти е последнши путЂ." Докђ е Маркиза овако говорила, нћно се држанћ па и само лице тако измћнило. да бм е човекЂ едва познао. Главу е бмла вмсоко и гордо исправила; гибка и npiaTна Форма нћногЂ тћла бмаше изчезла. Нћне очи изгубише свого тихоств, и у место нћ узеше cep.arohiif, оштарљ погледЂ, и обрве бмау ioS се намрштиле. Све на нбои изражаваше нћну гвоздену неукротиму волго. ТекЂ што е последнћ речи изговорила, малакшу iofi напрегнути мишићи. Она се опетЂ спусти на столицу и опетЂ узе свое немарно држанћ. КаралЂ nie ни покушавао да одговори. У едномљ трену г тку~ дође му г мисао , да злочинство учини. Нћгове руке по нагону саме се отворе, као да су хтеле слабо