Шумадинка

У Бђограду *23. 10

н

i н. 18 56.

ШУМАДИНКЛ, листг з а жш1>жжш!ш©ет1» 9 ажвжвж ш шшшћш* УчредникЋ и издавателв ЛгобомирЂ ss. НенадовиКч..

и™д

ТЕЧ.

■yj- Оваи листт. излази у Вторникт. и ЧетвртакЂ на по табака , а у Суботу иа табаку. Цћна му е за три M -bc. 5, а за no.ia године io. цванц. За огласе плаћа се одт. врсте 5 краиц. за трипут'Ј>

. Л' 55.

С б концемБ овогћ месеца свршуе се арво полгод1е пренумерацје на ШУМАДИНКУ, и зато нозивамо ону г .г. читателћ , коима рокЂ предплате излази, да 6bi се благовремено пренумерирали, како имђ се броеви небм прекидали. Сђ почеткомв идућегЂ месеца продужићемо издавати Р у к о п и с е II р о т е М а т i е Ненадовића, и то на дуже времена него пређе. — Кои одт» г.г. скупителл или поединБ! пренумеранта има што давати, нека до конца овога месеца послати изволи.

Ц Р Н bl И ПРОС1ЛКЂ. (Продужено) Мое ноге бмле су као одђ олова. Но опетЋнустадо и пружи му opvjuie, одвративши лице. чу, како онб запе орозЂ. У овомђ тренутку небо y^ie ми едну мисао. „бли мои добрвш господинђ и свое дете изгубш?" упмта га н. Ова една речБ поврати га ипетљ кђ себи. Онђ баци свое пиштолћ и устане. „ЧеститБ1и отацг.!" рекие Kcasie, „како 6w ме лнј6io ! — A.m шта 6wauie у несрећномЂ писму?" „Читао самв ra," одговори npociaK^, „ал 5 га нисамв разумео." Онђ устаде, отвори сандукЂ и узевшк писмо изђ записне кнвиншце на Koioft бмаше име Ле -»ебврЂ, п ру!ки га KcaBie-у. То 6biHiue оно кое е Флоренфд оногђ часа, кадЂ е оставлнлн С а н-Д о м и н го, писала своме супругу. Мн смо садржаи тогђ писма читателБил1а већЂ саобштили. „Кака†безобразлукЂ!" уздисаше Kcaeie „и какво безчувствЈе! ахЂ, мои беднми отацЂ, онђ ли е морао млого страдати! И ова е жена мон мати!" „Заиста мои добрши господинђ млого е страдао," повтори црнацЂ. „Последн&и дани нћговогљ живота 6t>iа У преиуни горкимЂ и грознимЂ боловима. Онђ небинше више онаи истми човекЂ. кои самг. га као виспреногЂ °мћлогЂ ратника виђао бмо, едва самг. га познавао.

Лг.гово младићско чело прегло се кђ землЂИ. И данш и ноћу мислаше само на hio. Наипосле смилуе се небо на нћга. .,То бмннге на обали велике рћке. Побун 1,пи црнци кренули су се проти†насЂ. Белм 6ti.io е само 500; црнаца 10.000. При овои опасности чиннше се мои добрмб господинђ на ново охрабренЂ. Онђ заповеди добовати на горишЂ, и онђ првми нападне на непрЈнтелд. Бмлше страовита борба, борба духова гоначнм, ерЂ и мол су браћа храбра. Одђ раногЂ готра па до залазка сунца држали су се на 6 оиномђ полго, нападали на солдате, чупали су имђ изђ руку пушке, или су свое противнике давили своимђ лкимђ мишицама. Више путји успћвашвЈ продрети крозЂ уредне ti затворене лин!е Француза, али увекЂ се онђ уиео наћи. КадгодЂ е продирао, укланнли су се у изумлћшо црнцм ; могли бм га држати за оно божество рата, кое наши отцеви сђ гигантскомЂ буџомЂ представлаш, и кое свуда смртв и страЈ око себе распростире. Моа браћа бмла су потучена. Нјнови лешевн покривали су обалу рћке. Кои су остали , гледали су спасти животђ пливанћмЂ или су се 6б1ли заклонили за дрва. Мои добрми господинђ нехтедне isi гониги ; али у часу кадЂ е ватра престала, у часу кадт> е препоручивао, да ш штеде, пупне последнвЈи итацЂЈјиза ^камена и мои добрми господинђ погођенЂ кугло мђ у прси паднв на землго."