Шумадинка

У Б-богрдду 6. Септембра. 185 6.

ШУМДДИНКА, ЛИСТЂ ЗА жжљжжтвжфшт, шш ж w*»owtwu З^чредникЂ н издавателв Лт^омирЂ ss. Ненадоиикг.

Ован листћ изиази у Вторникт. и ЧетвртакЂ на rio табака , а у Суботу на табаку. Ц ^ћна му e за три мће. 5, а за поиа годнне lo. цванц. За or.iace n.iata се одт. врсте 5 краиц. за трипутљ.

II 1» т » r.i i Г » и т i». (Продужено) У овомтј разговору, кои е прилично дуго траио, већЂ се и смркне. И иадљ гост-б на неволго iomTi. се wie удалити хтео. устане господарг> МирковићЂ нагло и изнви са велииимљ сажаленКмх., да га оставнти мора. ерт. га итнм послови позиваго. Тако изнуди те гостх. поће. Оваи се нешто тамно преиоручи — али замоли за дозволенћ, да опетљ доће. Господарг. Мирковићх. поита у зимнћ друштво до градоначалника. алн е примћтно млого ћутао, и 6wo е замишлћнг.. Ниочемт. се Hie разговарало осимђ o мртвомг. госту. Говорило се, да онђ носи уза се кунЂ сандукЂ злата; да познае већЂ све изпрошене девоике у Н — Б . . . да е човекЂ врло прЈнтногЂ изгледа, али да нешто мирише на трулежв. Све, што се ту говорило, понаивмше лко се слагало са онммђ , што е господарЂ МирковићЂ примћтјо на ономе, кои е предЂ нвиме богатогЂ банкера представлао. Чимђ се ГосподарЂ МирковићЂ са сстмђ госпоћомЂ и кћери опетЂ кодђ куће нашао, приповеди онђ . како га е мртвми гостт. посћтјо и како га е учтиво, по свок прнлици за свагда, одлБокао. Наипре се обе женскинћ зачуде, или болћ рећи уплаше: после се као чудећи се насмего, кадЂ су чуле име младоженћ изђ Т е м и ш в а р а , наипосле прснуше сасвимЂ у смеи кадЂ чуше да е отацЂ свечано изнснјо се, да е Лепосава командантова заручница. „О тато. сладкш тато!" узкликне Л е п о с а в а, и падне mv око врата: ВасЂ молимђ . да и речБ одржите." „До беса:" повиче старБш: „Та а већЂ морамЂ речБ одржати." „Да ли и тада. сладкш татице, ако бм мртвми гостђ башЂ ГосподарЂ ПетловићЂ бмо."

„Тм мислишђ да самЂ н ћоравЂ? Онђ то зацело Hie. То е неко привиђевћ. Како бм младми П е т л ов и ћ ђ пао na ту ђаволску мисао, да се представи у изгледу мртвога госта, о кога житио можда у свомђ животу ништа слушао ние." Оваи догађаи бмо е женскима наравно нешто непон.чтант.; али ипакЂ рад!е бм веровале , да е отацЂ са својомђ раздраженомЂ ФантазшмЂ нешто претерао, илн да е самЂ случаи за оваи парЂ смешну шалу збЈо, него што бм појумлале о личности дошавшеп господ&ра П е т л о в и ћ а. Па башЂ ова уиорностћ кћери и матере, кое се пису дале на болћ мисли довести, плашила е господара М и р к о в и ћ а !оште вмше. „То тако и мора 6 бјти , управо тако!" лготито и боазлБИво викне господарЂ М и р к о в и ћ ђ: „онђ васђ већЂ обе има уполакЂ у своимг. канџама, онђ васЂ e већЂ обчинјо ! Н истина нисамг. иначе суевћранЂ, па ни садЂ нисамБ стара, чудеса тражећа бака: али што се мени догоднло, то се зацело догодило. То е пакленми вампирЂ , кои 6 б 1 ме могао лудимЂ учидити. РазумЂ то неможе да сваги. Али може Ј ошђ много коешта 6 б 1 ти, што разумЂ неможе сватити. И ако нуждно буде, да васЂ у подрумЂ затворимЂ, л ћу васЂ и затворита, само да ми шедна са томђ ђаволскомЂ авећу и прочаи, немате никаквогЂ посла." „Сладкш тато!" повикне Лепосава: „Л ћу се сђ вама лако погодити. Б б 1 о мртвми гостђ ГосподарЂ П ет л о в и ћ ђ или небмо , д иамт. се кунемЂ .да га лгобитн нећу, да нећу Милана никадЂ заборавити. Али даите ми Вашу родителБску речБ, да ме пећете раздвоити одђ М и л а н а , па искао ме господарЂ ПетловићЂ, или мртвБш гостђ." „Заиста, pa^ie ћу те дати за наисиромашшегЂ проciflita на улицм — ерЂ барЂ е живђ човекЂ — него за аветинго. за сатану , буди Богђ сђ нама'" (продужиће се.)