Шумадинка

fflH 555 Ш

брати хтео, онч, ту сиоллшностб за цеио nie познавао. Управитеић тресао е главомљ смешећи се. О нђ не^нађаше шта бм мислјо o наирасномг. суевћрЈго иначе неверногт. господара Мирковића; али се обећа озбилвно мере предузети. будући се цела варошг> узруал а збогЋ овогћ чудноватоп, догађаа. КадЋ е господарт. М и р к о в л ћ ћ после неко лико caTiR иући долазт , будући се и са членовима полицш са другимЋ пр1лтелг.има саветовао, погледа случаино са стране крозт. прозорЋ на долбн Т з М ћ 6ofo свов куће. 11 розор ћ е 6bio едне лепе украшене собе. у itoiofi е обичио капетанЋ 1V1 и л а н ћ седш. Господар -б Мирнов и ћ ћ несмеде своимћ очима веровати. О нћ е угледао угкасногЋ мртвогЋ госта у дубокомЋ, па као што се чинило. страстномт, разговору сђ ЛепосавомЋ. Девоика се на н1-га лгобко смешила, и чинило се , да се бапгЋ nie противила , кадЋ iofi и руку узео и лгобећи на свое устне притиснуо. С здђ се све лголило предЋ старчевимЂ очима , или болћ рећи. ohij се лголно. Наипре е хтео улетити у собу вомандангову , да нћжкии разговорЂ прекине, и да безобразноп> похититела изт, куће истера, но после поммсли, да 6w то или за нћга и.ш за Лепосаву могло имати рђаве послћдице. О нћ се сети удвоа одђ пре сто година између гроФа Крстачића и гроФа Долинскогћ . Поита дакле мрта†-бледЂ у собу свое супруге, коа се одћ нћговоп, изгледа узкасне. КадЋ она за узрокЋ н К говогћ станн дозна , покуша успокоити га, она потврђаваше, да е та мнима аветв у самои ствари очекиванБШ младоженн, лгобведостоанЂ, скроманЂ младЂ човекЂ. ei> ким7> се и она и Лепосава дуго разговарала. „ВеруемЂ, веруемЂ. мамо, онђ епрема тебиу твоимђ годинама сасвимЋ скроманЂ и учтивЂ. Али отидидерБ те види колико е онђ кодђ Лепосаве за кратко време успео Они се лгобе. — To Hie могуће , тато I „Мое ове очи немои терати у лаж*„. О нђ io е очарао; она е пропала ! Зашто да су сами'? Та и тебе е већЋ залуд1о, ерЂ иначе He6w ifi обое насамо оставила." — СладкЈИ човече , онђ ме е молш за дозволенћ, да се насамо сђ Л е посавомЂ проразговариги може. Окани се. Бога ти, уображени ! Како е то могуће , да ти. багпЂ Tbi, просв^ћенми, свашта изсмеввагоћји човекЂ, можешЂ свое уверенћ тако дати залудити е, променити и наеданпутЂ наисуевћрнш човекЂ постати? „НаеданпутБ промешо се ? суевћранЂ ? Hie тако : а самБ само предосторожанЂ, смотренЂ, и прочаа проти†те ђаволске обсене 1 -— Нека буде што му годђ драго, мударЋ човекЋ нетреба да се даде преварати. Мое е дете мени врло драгоцћно. заповедамЂ еданпутт, за свагда, да прекинете свако сношен ^е са ватимЂ таконазванммЋ господаромт, ПетловићемЂ.

— Али шта ће нћго†отацЂ рећи ? 0.. старацЂ неће ништа рећи. Па и зашто бш?Нћговђ синг, зацело нкти « смртБ нити ђаво ! И наипооле нека рекне, шга годђ оће. Иди, д те молимђ , и одправи гога пангалоза!" Госпоа Мирковићка nie знала шта да чини. Она му лгобавно приступн и руку му поверително на раме метне, тихо и сђ молећимЂ гласомЂ говорећи : СладKift човече. разммсли, шта чинишћ у суетномЋ страу! 36 огб бледогЂ лица , а цр;и>1 алБИна ^оште Hie оваи странацЂ вампирЂ. Но ако ibi заповедашЋ и притомЂ остаешЂ, и ако ће те то успосоити, а ћу те послушати. Но помнсли : Леиосава и а пезвале смо га већЂ и на ручакђ." „ПакЋ да човегм, неполуди !" повиче господарЂ М и рковићЂ: „СадЂ шштђ и на ручакЂ. Таи чора да има какавЋ очаравагоћ! задаи у своме дисавго, и прочаа. те васт, е тако обчкшо, као око аФриканска змјн мале птице , ков се нћнимЋ отворенимЋ челгостима , хтеле нехтеле приближити мораго. БезЋ трага, безЋ трага, безЂ трага! Нећу да знамЂ за нћга. " У таи ма уђе Лепосава кђ нБима врло добро разположена. — „Гди е господарЂ ПетловићЋ," заимта мати зловолбно. „Оде само на еданЂ часакЂ у свого гостшницу. Одма ће се вратити. О нђ е заиста добарт,, благороданЂ човект,!" „То ти е !" повиче господарт, Мирковић л: „У ра?говору одђ едноп, четврта сата она е искусила, да е онђ добарЋ , б.^агородант, човекЋ. Шта ? ти Милана лгобишЋ ? О, да е. МиланЋ одкудЂ овде ! кадЂ 6w онђ СЂ едномЂ рећи безт> трага сђ нбимђ ! Нећу да знамЋ зато. Поручи му да недолази. И,)мисли какву лажћ. какву поштену лажБ у нужди, н. пр . да самБ се а разболео; па да намЂ е врло жао, iuto неиожемо честБ имати, да га данасЂ при ручку вндимо, и ирочал." (продужиће се) 3 4 Ч И Н Ц Ifl. (Руеке пословице.) 1. После нрвоп, нета што кокошђ снесе, какоће она наивише. © 2. Лако е ногама ићи онимћ путемЂ, куда н срце заедно иде. 3. М логи има лана . кои онђ незна прести.

4. Ко сђ тупомЂ сикиромЋ у и^уму иде, неће насећи млого дрва.

5.

И велика 1'олга бмла е наипре мала река.

6.

Неможе бмтн свак1и брегЋ УралЂ, и свака

река

Волга. 7.

Лакше е рупу раздерати. него закрпити.

8.

Овца дае вуну какву има.

9.

К омђ срећа иогу подмеће. тога оће она

да о-

бали.