Шумадинка

УБђограду 11. Септембра. 1856.

ШУМАДИН&А, листг з а ЖШЉШЖВ®Ж©Ш» б ШЖЖШ^ Ш М©А Учредникг> и издавателв Лмбонирљ ss. НсиадопиКЋ.

-шј Оваи листб изпази у Втормикч, и Четвртам. на по табака , а у Суботу на табаку. Цћна иу e i гј". \ . ' „ за три мвс. 5, а за no .ia године io. цванц. đa or.iace ппаћа се одт. врсте 5 краиц. за трипутт.

JV!a».

вж Из-b внутрености ко што има давати учредничеству за прошло полгодјв, нека cb првополазећимв делижанцомЂ послати изволи.

II ]» т в <.в и Г о е т т». (Лродужено) Лепосава уплаши се одћ .иотине свога отца: „Али послушаите ме, татице, све ћу вамт, казати . што ми e рекао. Онт. е зацело еданг. изредант. човект, и вм ћете ... • „Ни едне речи !" продере се го сподарт. i \l ир к о в и ћ ђ. „Нећу ништа да чуемљ; доста самв и одвише чуо. Садт, нека буде како а оћу. Назови то чудноватимт,, назови како ти е волн. само ме послушаи. Бмо наликт, мртвни roCTi, на господара Петловића, или господарт, П етловићт, на мртвогЂ госта, то е едант, врагт,. Н немогу, д нећу ништа ст, нбииђ да имамт,'! Ако си у стаHto твога благородногЂ, честитогљ, доброгт, човека и прочаи. навести, да онт. iouiTe данаст, засвагда остави Н—Б . . . , то ти н даемт, мон> честну pe4t» , да ћу те за Милана дати, па макарт, и лравми синт, мога пр!атела зацело дошао. fl ти се обећавамт,. да ћу ct места нћговомт, отцу пигати, и све што самт, ст, нбимђ уговорјо, честнимт, начиномт, порећи , чимђ дознамЂ, да е црнакЂ оваи отишао. Ето, даемЂ ти мом руку на то. Па садЂ ми кажи, можешЂ ли га наговорити , да се спреми и да одма одлети. „Добро!" ускликне Лепосава радостно : „Вм ћетг видити, онђ ће отићи. Дозволите ми само да јошђ неколико тренутака сђ нг.имђ у четирЂ ока проговоримЂ." „Ето т ii е опетЂ ! Никако; безЂ трага некЂ одлази ! Пиши му неколико редака ! Не на ручакЂ ! БезЂ трага сђ нбимђ!" Ту се Hie смело противословити. Али и награда, кол е Лепосави обећана, бмла е врло драгоцћна. Она пише допадшемЂ iofi се банкеру: извини се што позивђ на ручакЂ з 6 огђ болести отчине мора порећи; замо

ли га, да ако е и наиманћ уважава и прЈателБСтва према нбои осећа, варошБ одма остави, бу г дући да нћна срећа и до?лаћ1и мир ђ зависи одђ нћговогЂ одлазка. Она му се обећа, сђ првомЂ поштомђ писати му г и разаснити особите узроке ове чудновате, неучтиве али преко иуждне молбе. XV. бдтнЂ послуа >ителБ однесе Лепосавино писмо у гост1.Јиицу, и зап £>1та за банкера Петловића. Оваи се деранЂ врло пожурјо. ерЂ се надао млогоспоминлтогђ мртвог-Б госта овомђ приликомЂ поиздалћ видити. Но кадЂ е врата одђ банкерове собе отворјо, као што су га упутили, одма се упрепасти, кадљ дугачкогЂ црногЂ, бледогЂ господина угледа гди му насусретЂ иде, а особито, кадЂ га оваи са потмулимЂ гласомЂ запмта: „Шта ћешЂ? СадЂ му се учини господинђ таи млого црнБ^и, дужш и блеђји, иего што е пре Mtic^io 6bio. „Hs аите милоств опростити ми." рекне уплашенћш ca таквБ1МЂ изгледомЂ, у коме ce смртнми стра аско огледао, „п нисамБ хтео кђ вама, него господару банкеру Петловић у." — Н самБ таи. „Вк стми'-, протепа сиромашакЂ дркћући, ерЂ му се учини, да су му се табани за патосЂ прилепили: „За име бож!е пустите ме да одлазимЂ " — fl те недржимЂ. Ко те е послао? „Кћи господара М и р к о в и ћ а." — Чега ради? „Да вамЂ ово пиомо . . . ." сђ тимђ речма, кое ше ни довршш, ерЂ му се банкерЂ еднммЂ коракомт, приближ !о, баци му писмо предЂ ноге, па страшно одскочивши утече наполћ. БанкерЂ рекне у себи али полунсно: „Да ли су сви овдашнБи лн)ди будале? Прочита Лепосавино пијсио, намршти се, мане неколико пута главомЂ и почне горе доле по соби одати звиждукагоћи.