Шумадинка

У Бђограду 13. С е п т е м б р а. 1 85 6.

ШУМДДВВК&

ЛИСТЂ ЗЛ тжљшжжшжттљ , ш&шжшж ж iib§si№ Учредникт* и издавателв ЛгобомирЂ №. НенадовнКњ.

itovi \Т Ован листт> излази у Вторникт, и ЧетвртакЂ на по табака , а у Субот у на табаку. Ц/ћна му е Ш/Џ I v. _ , _ /1/о Qii« за три мбс. 5, а за пола године io. цваиц. За or.iace n.iaha се одт, врсте 5 краиц. за трипутв. t v

1» т в

м ш Г (Продужено")

о е т т».

Господарт> ПетловићЋ, иако га е овакво владан4. ма.10 едило, ипакЋ се Hie могао одт. смеа уздржати. О нтј е ову исту чудновату страшлвикостљ примћтјо на свима кућанима, а особито му е то у очи пало одћ данаши 'ћгБ к»тра. „Валвда ме, дрн«е за ФиладелФ1 - н>" рече у себи полуасно. ОпетЋ неко куцне на вратима, ова се само уполакЂ и полако отворе, и промоли се една нзначка глава са римскимт> носомт> и грднммљ бркови.ма, питак>ћи: „Да ли самћ добро погодт ; кодђ господина П ет л о в и ћ а?" — На свакш начинт.. бдант. великји крупант, човекљ у полицаискомљ оделу уђе унутра: „Г осподин-б УправителБ поздравлн вашу милостб , да 6bi на кои тренутакљ кђ нћму дошли."

Кт> нћму дошао? ди ОНЂ.

To е мало полицаиски. Гди се-

„На кран> друма, милостивми господине. на ћошку, у великои са ба .жономБ кући. fl ћу имати честв, да Bacib одведемљ." — Но то баш -б HeSbi нуждно бнло, мои драг1и. fl неволем-Б никакву пратнго, ни воену ни полицаину, „Г осподинђ УправителБ тако е заповед1о." —Добро, а ви се покоравате безусловно. 6лб тако, валвда сте бмли воиникђ? „У трећои хусарскои регементи! У комђ сте бон) добБ1Ли ту лепу белегу

на

челу

„Х м-б, милостивбш господине, у едномт, бон> са другарима, зобогБ едне лепушкате девоичице." — То вамЂ онда ваша жена неће pajo гледати онђ , „показуе запетомт. према вашимЂ нћжностима? белегу, ако она nie та иста лепушката девоичица. симђ познао! БашЂ збогЂ белеге!' в

„Д нисамв оженћнЂ." — Е, свеедно, дакле лгобезница. 6рЂ ко такву почестну белегу, добивену збогЂ красногЂ пола има, таи nie нечуствителанћ. Али елте, да ће се ваша лгобезница кадт> ово све дознала буде, мало затезати? Бркаил!а намршти се. Господара Петловића увеселлвало е, што е у погледу овога гонака потврђенћ свога нагађанн примћтјо, па зато настави: Само нетреба, да тога ради губите срце. БагиЂ та ваша белега емчиће вашои драгои, да 6b' се Bbi на свашта одважили за еданЂ единми лгобавнми погледЂ н-ћнм велики, црнБ! o^iro, шта ВБ1ше и за еданЂ праменЂ nl.ne црне косе. Полицаинми слугаителБ побледи и избечи очи. „Ваша милостб " промуца онђ , „зарЂ већЂ познаете ту девоику?" •— Како е Hef bi познавао? Та она енаиумиллтЈе девоиче у целои вароши!" одговори господарЂ Петлов и ћ ђ смешећи ce, ерЂ му е мило бмло, што е оваквимЂ продрзлБивим-Б искушаваићмЂ случаино а брзо погодн) лгобавне послове полигуе. Али полицаиномЂ служителго ни наиманћ нису ова пмтанн мила бмла; а особито му се чинило , да лукаво смешенћ бледогЂ, мртвачкогЂ лица, нешто грозно и подмукло пакосно у себи има. „Ваша милостб већЂ е познаете? Како е то могуће? вб1 сте текЂ одђ гоче овде? п нисамв сђ kanie накиткинћ никако очјго скидао, а кадЂ тамо бмо нисамБ, онда е na3io друг1и. видити могло."

Вм нисте ушли у кућу, коиико се

— ДобарЂ човече, угледну девоичицу лако е знати, а куће имаго и стражнн врата.

по-

Бркаил!а узвери се, ерЂ се у самои ствари сети неки стражнБИ врата. НапротивЂ господарЂ Петлов и ћ ђ све се вмше увеселавао забуномЂ полицаиногЂ

служителн, па у свомђ несташлуку науми да га мало са лгоборевнБивости промучи. „Дакле она се сада," рекне П