Ђубре и ђубрење

3

Ми, дакле, морамо те њиве ђубрити, јер она драна, коју наши усеви само из ваздуха добијају и могу добити, за њих и њихово успевање није довољна. Главну храну црпе усеви из земље; али те хране у толико вшпе нестаје, у колико ју усеви за своје развијће више потроше. 0 исцрпљеној количини те главне хране, ми морамо водити рачуна, па с тога морамо према потреби и ђубрити. Еад he и у којој количини те хране у земљи нестати, то he завртсити од готовине која се у земљи налази, а уједно и од врсте усева, који је на дотичној њиви био посејан, јер сви усеви не црпе у истој мери своју храну из земље: једни црпе више, једни мање; једни црпе више једну, други више другу врсту хране итп. Дужност је, дакле, ■сваког искусног и мисленог земљорадника, да не чека да му се њиве испосте, да „огладне“, што веле Енглези, него да их с времена на време, кад год буде потребно, подхрањује, да им постепено поврати све оно, што им је пожњевеним усевом одузео, да их снабде с новом храном за одхрањивање доидућег усева, да их ђубри. Порашћивање биљака, не зависи само од једног од оних побројаних састојака у земљи; зависи од њих више. Сви саотојци, све материје од којих порашћивање и напредовање биља зависи, морају се у довољној количини налазити у земљи, одакле he их разни усеви, дакле наше културне биљке, према својој потреби, у довољној мери