Јаков Игњатовић : књижевна студија

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ СТЕ)

условима, и ко буде хтео проучавати историју нашега народа у тим критичним данима, мораће прелиставати његове романе као један културан докуменат, са више користи но многе и многе политичке историје. Те његове евокације доба која су давно прошла, тај култ радних, штедљивих п опорих оцева, који су текли, та галерија синова који гњиле и расипају што су стари привредили, сви они весели, вабавни и нескруполозни Наранџићи и Глађановићи, Чичикови и Жил Блази наше књижевности, добрих стомака, јаке воље, љигава морала, вазда распевани и насмејани борци у арени живота, сав тај свет његових романа, покретан, шарен, живописан, који гмиже и кипи на недељним „Фрајмузикама« и по берберским официнама, на „пургерским“ баловима, и у радничким „херберзима“, по кујнама и предсобљима, на пустињским чардама и по ђачким крчмицама, сви ти пунокрвни, живи људи из свију редова, и сваке врсте, пренети из живота у књиге које су сочне и масне као мађарска јела, како је сам писац говорио, све то мирише животом, има такав акценат искрености, све то тако живи и миче, да је Игњатовић наш писац који је у своје дело унео највећу меру живота и био најближи правоме реализму. Његова балзаковскп богата галерија најразнороднијих типова тако је велика, да се од свију наших писаца. само Г. Сима Матавуљ даје се са њиме мерити.

Морал његових дела је кукаван, безморалан ако не и неморалан; израда је груба, аљкава, незграпна, нигде ничега чистијег, ничега отменијег; поезије је сасвим одлетела! Не судите га као човека, он је такав да је боље и не говорити о њему, не говорите о њему као о моралисту, он је, поред