Једно намесништво : 1868-1872

98 старало, да одржи на висини заставу Србије и да будућност народну обезбеди потребним средствима 7 М. Није још дошло време, да се изнесу сва питања спољашње природе, на којима се заустављала пажња Кнежевског Намес-

ништва. Доћи ће и тај тренутак ако да Бог здравља. Тих и непрекидан рад у толико се мање опажао, у колико онда

није био обичај, да се износи на велико звоно све што се ради.

Ми ћемо се ограничити да забележимо, да није занемарен ни један српеки интерес; да је сваки од њих заступан са оном истом заузимљивошћу, коју је владавина Намесништва. наследила од владавине, која јој је претходила. То није могло пасти тешко људма, који су и сами били сурадници у епоси кнеза Михаила. Продужило се онде, где се стало 1868, про дужило се са истом озбиљношћу, са истим тоном, са истим тактом. У колико је Намесништву недостајао велики аукторитет кнеза Михаила, у толико је све трудбенике била обузела брига, да ту празнину, колико је могуће, испуне добром вољом.

Кнез Михаило био је заузет да доврши зграду унутрашње самосталности Србије, Ма да је његов успех у ослобођењу српских градова био кардинална тачка у овоме реду задатака, ипак је још што шта заостало, што се имало да доврши.

Зна се, да Порта није хтела признати престоно наследство династији Обреновића, кад је она 1858 успостављена. Употребивши прилику Миланова проглашења за Кнеза Србије, Намесништво је објавило Порти, да не ће примити њенога берата, ако он не буде донео и ово признање. И ово право, важно по стабилност и чврстоћу земаљских одношаја, добило је ново освештање и ушло у јавно право Србије.

Колико је у опште глас Намесништва налазио одзива у Цариграду, најбоље се доказује тиме, што је на његову представку био дигнут Осман-паша, валија босански, који је био

пас реа па вне и