Јован Амос Коменски

16 | 5 БН ТАБ И но у -

За време његовог боравка у Елбингу био је Коменски упућен једино на помоћ г. Гера, која му је. мање више, прилично издашно долазила, ма да Коменски од тога свог покровитеља, не имађаше иначе никакве одређене плате. Ова околност доста _је неповољно утицала на, одношаје између њих двојице. Тек што је Коменски у Елбингу навршио осам месеци, кад од г. Гера почеше да стижу жалбе, како послови слабо напредују и како се још ништа није наштампало. Ма како високо да су г. Гер и његови наследници ценили Коменскога, ипак се кроз сва писома овога провлачи известан тон жаљења за све време његовог боравка у Елбингу, нешто због недовољне помоћи а нешто и због рђавог оцењивања његовог рада. Тако Коменски један пут пише Волцогену: «Ми састављамо књиге а не преписујемо их само. Мој се патроп извесно неће кајати због своје помоћи; ја за то јамчим; ми ћемо вам дати не само књигу. већ право благо. Ја сам хтео, по савету неколицине да довршим и издам Мејћодув Шпемагтшт (Метод Језика) п да га посветим моме покровитељу. Ну то ми по гдекоји замерише, говорећи ми, да највећу бригу обратим реално-научним делима, а друге маленкости да могу доспети и доцније, док се у почетку од мене очекује нешто више, јер — веле —- има основа чак и бојазни, да ме не затече смрт у послу са незнатним стварима. Ја пак сам ми'слим, да ће све боље напредовати, ако се буде радило све упоредо, а не одвојено једно од другога...»

Међу тим десише се неке промене и са његовим сарадницима. Фигулус беше послан у Шведску; Данило Нигринус морао се отпустити, јер је био неваљао човек, а место њега би узет Мелхиор Заморски, родом Пољак, који се такође настани у Елбингу. За тим потпомагао је Коменски некога Д-ра Козака у Бремену са 50 талира месечно, те да и он као физичар са својим знањем учествује у овом великом делу; исто тако пеког Олириуса у Енглеској са 80 талира. И самом Хартлибу уступи он суму од 40 Фуната штерл., коју су неки енглески пријатељи били наменили Коменском, пошто му помоћ покровитељева није била довољна.

Године 1645. имао је да буде опет неки црквени сабор у Торну, коме је био задатак да сједини католике и протестанте. И сам краљ пољски много се интересовао за ову ствар; те позва поједине ошштине, да на тај сабор пошљу своје богословске заступнике. Премда је изравнање вероисповедних противности а у духу правог хришћанства, била врло омиљена мисао Коменскога — у том духу већ поодавно беше он написао своју «Нуротпетафа» — али он отуд није очекивао никаква успеха, ви-

<

: 1

па И ет