Јован Амос Коменски
Зи ЗАВРШНА ПОСМАТРАЊА
Хришћана, — да чак иод Јевреја и Турака направи људе, тако "да је ложа слободних зидара у Лондону његове мисли усвојила за основ својим начелима, која су целом свету намењена
У оној области, коју је Коменски сматрао за шрави циљ
_ свога живота, — као што му је овај збиља и обухватио највиша блага човечанска — у области пансофије, Коменски је
остао само човек жудња. Али није тако било и у оној области, која га је с првог почетка онако силно привлачила и коју за целог свог живота никад није напуштао и изневеравао, а то је у области школе пи наставе. Видели смо, како у њему дидактични му позив отима маха над свештеничким, ма колико се он иначе срдио на «студије латинштине, које су му већ одвратне постале (папзеаба):> до на сами крај живота ми га видимо где се занима овим студијама, пошто је чак у време Амстердамско издао своју «Васкрслу латинштину» (ба ши гефујуши), и ако је он, као што сам вели, тражио изласка из «школског лавиринта». Не, нису то били никакви лавиринти, никакве странпутице, којима је он ишао. Као што је сад најочевидније утврђено судом од цела два столећа, школе п школине реформе, беху његов прави делокруг. — позорница његових големих и трајних успеха. Док је историја Философије једва што прибележила о његовим пансофеким покушајима: историја школе и паставе управо од њега датира своју епоху, а сва замашна предузећа садашњости на пољу школских рефорама сва почивају на његовим раменима. У том погледу Коменски не само што је добро погодио праву стазу свога живота, не само што ту више није «човек од жудња", већ човек од успеха и триумфа. чије је потпуно признање свугде утврђено ; јер «завист, која је била управљена против осивога, смирила се сад против мртвога.>—
Коменски ће за павек остати узвишена личност, сва испуњена племенитом наравственом, садржином — личност, код које се тавни лични интереси, који многог човека заробе, са свим губе спрам великих отпште-човечанских идеала, којима је он био одушевљени преповедник и остваривач. Мало је јавних карактера у историји, код којих су у такој сагласности њине тежње и жеље са њиним радом на светској позорници, као што је то код Коменскога. Ну и његов књижевни рад допире до граница, које човек у ошште и досећи може. Као што Хануш тврди у своме извештају, поднетом у седници чешког ученог друштва од 13. Маја 1368, — књижевни рад Коменскога, обухвата, ни мање пи више, већ 146 књига и 12 рукописа, као што потврђује и рукопис Церони-ев у земаљској архиви у Брну.
пене тељу
5: Т