Још није касно : једна српска порука Хрватскоме блоку

Господиле Уредниче,

_____- Верујте, да ми-није лако из ове џеншлменске _ земље, из средине једног од најваспитанијих народа на свету, није ми лако ни привидно грешити противу достојанства. јавне речи. Али са наслоном на исполински пример једнога Викшора Хига, и под заклоном бесмртничке сени његове, дозвољавам се_ би и велим: да смо ми, Срби и Србијанци, на овај и овакав цинизам јавни, на ово и овако изазивање јавно — а које је, благодарећи криминалној толе“ ранцији акштивних државника српских, од тада само расло, јачало и бујало, на устима хрватских Радића — јест — на тај и такав покор од цинизма и провокаторства, ми смо Срби и Србијанци са својим одговором и сувише закаснили. Па ипак, макар и касно, испунимо своју. јавну дужност.

=

Дакле, „државо- правно“ товореви. велики уче_ вњаци школе Франковачке, па велики и Кошуптићевски наследници њихови, велики истшорици загребачки (још мало па свешскога гласа и амина) траже од нас „пуких Балканаца,“ да им на образ ве_ рујемо : да је Хрватска, колико и од постанка „ој, била своја! И да су њу само једног од новембарских дана године 1918-те Српски Гости — јер шо су само (били срнски војници са Солунског Фронпта — затекли здраву и читаву; и само нешто мало малчице мању од оне некадање и праве Звонимировв Хрватске; а која опет, "Звонимирова_ Хрватска, од "своје стране, само није стигла, али је „државо-пра"внога“ права-имала да обухвати и све „Православне Хрваше“ до обала...... јантреи Марице..... ако не и даље,па макар то било под још могућим | п0сбурано Франковим ни пуетерниловим а

Т осподине "Уредииче,

Да ови наши дани нису и Пн ритНи критизни, још једнаки.чак н трагични, па бисмо