Људи из наше улице

13

Разлика, која је у почетку постојала у старости мантила, постепено је нестала. Сада су оба мантила имала исти изглед, исту боју и крој. Лепа никада није питала гдје је Божо научио пјесму, коју јој је све чешће пјевао. Једном се сјетила да то учини. „Гдје си ту пјесму научио?” рече. „У Казабланци. Пјевала је једна дјевојка, која је долазила на наш брод. Пјевала је савршено. Ја сам био кадет. Она је толико дивно пјевала да сам ја, занесен пјесмом, остао на обалу до касно у ноћ.. . Брод је отишао. Ја нијесам имао жел>у да га пронађем, да се за њим упутим. Остао сам код те дјевојке, заволио сам је и оженио. Ти не знаш кад се момак заљуби, он, уствари полуди, види само једноу жену. Та је најљепша, најпаметнија, најбоља. Она најљепше пјева и игра, она је свака мисао радост живота. Лепа је слушала без ријечи. Била је изненађена. „А зашто ми нијеси рекао да си ожењен, него ме намамио у авлију, а из авлије у кућу. Зашто си подал?” „Нијесам толико подал колико ти мислиш. Па ти си сама ушла у авлију , а ја сам те као гостољубиви домаћин увео у кућу, да не киснеш ... То је била пролазност. Касније се дјевојка из Казабланке преудала. Узела је неког црнца са јаким и бијелим зубима, а ја сам се одрекао пловидбе по непознатим морима и спустио сидро уз обалу. Сада сам, ево, до "Гебе допливао.” „Нећемо ми скупа пливати” рече она. То није било убједљиво. Дјеловало је више као питање. „Хоћемо. Већ сам опремио брод наше cpehe. Кад агруми зрену, запловићемо пуним једрима, као стари поморци из златног доба једрењака ... Ми ћемо се вјенчати. ..” „О, само то не. Не волим људе, које жене остављају.” „Ни ја жене, које бјеже од мужева.” Тишина је означила тренутак пролазности.