Људи из наше улице

17

У даљини је нешто бљеснуло. Пред очима човјека сијевнуо је криви цигански нож. Тргнуо се. У том часу видио је пијанку, и двије ране на раднику-електричару, и милиционара како интервенише и јуршаву болничких кола. Чуо је неразумљиву дреку старог циганина, јаук рањеног електричара, оштар писак амбулантних кола и шкрте, али оштре, ријечи милиционара. Страх је врста лудила, поремећај у мишљењу. Мајка Мара ... Ево ме, сине ... Бојиш ли се ти лопова, разбојника? Је ли те страх да ноћу прођеш поред чергашких шатора? Најприје је застала, потпуно нијема, без уздаха, а онда рече: Не. .. Није ме страх. Чега да се плашим? Лопови и разбојници су већ давно преселили на ону страну Јадрана... Па ... Па данас су чергаши изболи ножем елсктричара из мојег села. Ја сам видио крв. Старица је сама захватила воде са извора. Онда је са точка пила из састављених шака. Лонац је стајао поред ње. Мајци, Мари Партизанки, планински извор најмилије је мјесто одмора.. Уз извор је костурница њених синова, оних којима је она удахнула живот, који су млади пали да би њихови унуци живјели. Уствари ту су два извора . .. Не, сине. Није ме страх. Ја сам поред овог извора гледала како се слива крв мојих' синова, моје дјеце. Овдје сам спокојна и сигурна, Овдје ме чувају мртви синови. Ја чувам њих. У нас нико не смије дирнути . . . Моји унуци свакога дана наберу букет цвијећа, Када сви у кући полијегају , ја кренем на пут, узмем букет и донесем га на гроб. У лонац, овај, воде захватим и залијем увеле букете. Тако им живот продужавам. Моја су дјеца много вољела цвијеће. У саксије су садили црвене карапфиле: п.има се за инат жандарма, китили свакога Првога маја . . . Док буде цвијеће жив-