Људи из наше улице

19

ЕЛЕКТРИЧНА ФУРУНА

Очи више не пливају, застале су у кретњи, укочено пале на улицу и пролазнике. Сан умора лијеже на мозак, притискује, пустоши, ремети равнотежу кесе и памети. Као да је од кристалног стакла, газда Милош не трепће. Очи му и дал>е укочене, безобзирно, пусте и празне, а језик ради. Никада да се смири. Позива он с прага познанике, јавља се муштеријама. Молећив израз лица гледа на улицу. Ништа не по.маже. Нико не навраћа. Газда Милош иде до шанка. Брзо изброја новац и стрпа га у џеп прљаве келнерске блузе. Има он специјалну униформу: црне паитлоне, бијелу блузу и фирму на кафани „Чашица газде Милоша”. Људи га називај}' мајстором црно-бијелог заната и то му годи. Студен стриже по пољу. Купус промрзао и лијеп да се укисјели. Са новцем у џепу газда Милош излази на врата. Свијетло се гаси. Алка звекну и кључ се окрену. Цибрина стисла, прориједила пролазнике. Понеко протрчи улицом, довикне ријеч-двије пријатељу, па се изгуби. „Код газде Милоша има лијепе ракије.” Глава трговца лети у сусрет гласу. Укочене очи ништа не виде. „Збиља”? „Има”. „А има ли ватре код њега? У хотел „Америка” милина божја. Пуца буковина у фуруни а на мали отвор у дну види се црвени језичак. Топло човјеку на срцу кад пламен угледа.”