Људи из наше улице

21

Он гризе јастук. Чврсто стиска зубима крпу и вуну док вилице утрну. Чим олабави мишић, нешто арикне у себи, неразумљиво, али дубоко. Јека је све ;ача, клепет крила да излуди човјека, шкрипа чељусти п разговјетан глас из дубине загрми: ~Б а н кр о т”! Читаву ноћ газда милош размишља, презнојава се. Пребира инвентар комшија, пријатеља, познаника и : војте. Сви су без дрва. Да огријев украде из поглаваргтва или из полиције то је исто толико могућно колико п опасно. Ако га ухвате фирме ће нестати. Онда три сиљаде литара лозове ракије треба продати на дражбу пли на пијаци. Зар да газда Милош пиљари, да фирму лбрука? Јутро је паметније од вечери. Милош ђипи из сревета. Студен га шину по образима. Црно-бијелу унијзорму прекри кожухом и одмах изађе на улицу. У грвој радњи купио је десет дублијера. Завио их је лисепо и сакрио испод блузе. Онда отрча у редакцију i окалног листа и даде овакав оглас: ~Од вечерас у кафани „Чашица газде Милоша” оочи се најбоља црногорскЗ ракија, из Рваша. Гријање гз електричну фуруну бесплатно.” Дан је прошао неопажено. Ноћ пада, пред вратима ее комешају људи. Газда Милош загледа фуруну, иали је. Црвени језичак види се у отвору на дну пећи. Лрата се отворише, људи нагрнуше. Газда се растрча i«o кафани. „Пазите, људи, не прилазите фуруни. Опасна ,је ■ai ђаоља електрика!” „Још двије ракије.” „Дај нама шест дуплих.” „Збиља је топло.” „Овдје је боље него у хотел „Америку”. Очи газде- Милоша пливају од среће по главама гуштерија. Вади он дебели, црни новчаник, наплаћује, очи и непрекидно говори: