Људи из наше улице

34

рађају кромпир. Прије него што закорачи у неизвјесност, црногорски граничар he му шкрто махнути главом у знак поздрава и правиће се да га није видио. При повратку he заједно пушити скадарски дуван, завијен у лабудине кукуруза, и пити лозову ракију. Финанси се ускомешаше. У трен ока се загледаше, онда застадоше као да се предомишљају. Cpeha и изненађење бљеснуше као ракете пред њиховим очима. Пред њима је био најпознатији шверцер прибрежних црногорских села. Ухватити ra па то би био успјех о коме би писале све бечке новине. Као по команди, пригрлише „маузерке”. Зеко је био на граници. Сјети се жене којаммгј г је скренула пажњу на засједу. Зашто жене не прогони аустријска власт? Оне зором устају, товаре коње, маске и своја леђа бременима дрва и ћумура и трком одлазе у град. На пијаци се цењкају са „госпођама” и на крају продају. Онда дрва разносе, по кућама, примају солде, шестице и круне па трче у радње и купују брашно и пушчани прах. Од тих жена град живи. Оне доносе, оне купују и зато их Аустријанци не прогоне. Предвече уморне се враћају у село да другог дана све понове. Зар да и он, момак, пође стопама жена. Шверцовати дуван или горјети и продавати ћумур између тога треба бирати. Аустријанци прво сматрају за поштен рад, а друго прогоне. Савијати леђа под бременима, понизно се јављати аустријским граничарима или се надмудривати са финансима? Шверцовање је уживање. Кило дувана продано као шверц пушачу је слађе од десет кила монопола. И лијепо се зарађује. Пут га је водио поред међе за којом су лежали финанси. Дијелило их је још десетак корака. Зеко напусти пут и окрену стрампутицом. Стој! викну цуксфирер Вајс. Зеко се затрча. Финанси се надаше за њим. Дугим корацима шверцер је грабио низ брдо и бјежао према Котору.