Људи из наше улице

42

а онда би се у даљини чула потмула експлозија. Знали су они да су тамо негдје борци Орјенског батаљона, мада их никада нијесу видјели. Шта би нам учинили, да нас сада ухвате Италијани рече Илија. Можда је истина оно о рацији? Понудили бисмо им печених жаба и били бисмо мирни, одговори Марко са тихом подругљвошћу. Одједном престаше да говоре. Иза леђа су чули неки шум, затим сашаптавање и говор на језику којега нијесу разумјели. Скупа се окренуше у правцу одакле је тај шум долазио и угледаше десетак војника у зеленим униформама, са кокошијим перима у клобуцима и десет пушака уперених према њима. За трен ока им се све мисли прекидоше ако ножем отсјечене и они остадоше тако нијеми неколико тренутака. За тили час су их везали, затим су кренули. Пет војника напријед, пет позади. Водили су их као зликовце у правцу аустријске тврђаве на Тројицу. Тамо их један бивши жандарм, тумач и италијански шпијун престриже оштрим погледом и најприје упита: којој комунистичкој јединици припадају и гдје им је штаб. Ситан, али кочоперан војник унесе у канцеларију двије торбице у којима су били понијели храну за тај излет. Ко вам је донио храну наствише са пита-IБима. Реците нам његово име умјесто штаба, јер смо обавијештени да сте бандити. И не правите се глупи. Пошто младићи наставише. збуњено да шуте не схватајући од свега тога ништа, тумач им се обрати: Моје је мишљење да сте ви партизански курири и да сте пошли да обавијестите штаб комуниста о почетку рације. Вас су ухватили војници господина поручника и, ако наставите овако да ћутите, они he са вама располагати, а то значи они ће вас стријељати. Официр затим настави разговор са тумачем на италијанском а онда се овај посљедњи поново обрати младићима: Поручник нам је казао да се ви вјероватно плашите комунистичке завјере. Будите увјерени да he