Људи из наше улице

45

СВЈЕТИОНИК

Док је младић спремао велику свијећу на петролеј за свјећарење и окупљаље рибе, најстарији рибар у барци, наслољен на велику мрежу, туноловку, којом се лове крупне рибе, поче причу, једну од многих легенди из посљедљег војеваља. Било је то говорио је стари рибар онда, када су се Њемци повлачили из Боке. Добро сам запамтио ту ноћ. Бура је фијукала, подизала валове и са љима бијесно ударала по обали. Са ове стране залива праштали cj' митраљези и пушке. Њемци су грували топовима. Касно увече прошао је поред моје куће Иво Ђурановић. Ишао је тешким, уморним кораком, једва вукући ногу за ногом. Напрезао је и последњи дио снаге да одоли помамној бури. Вјетар га је на махове заустављао, сипао му прашину у очи, те је застајкивао и придржавао се камених браника, који су подигнути уз пут, поред залива. Било ми је чудновато куда иде у касно доба ноћи. Гранате су праштале високо преко њега, док су му пушчани меци фијукали около главе. Ишао је према ували гдје му је била привезана барка. Крупан и развијен, стари и искусни морнар, Иво Ђурановић, бијаше поуздан поморац. Он је на туђим бродовима опловио читав свијет, прежевио многе олује и два велика бродолома. Његове су очи гледале копно жарке Африке, леђа му је прљило екваторско сунце.