Људи из наше улице

47

Двије крупне сузе скотрљаше се низ чекиље браде. То ме забоље јер код нас старији људи тешко заплачу. Усне су му непрекидно дрхтале: „Одвели су моју рођену жену да је силују, они, Њемци, и сина, мојег јединца, да га стријељају ...” Дрхтао је. Чини ми се да никад у животу иијесам видио човјека да се тако тресе. Нервозно је ломио прсте и гризао усне. ,, — Њемци, душмани .. Онда ме замолио да пођем с њим до барке, да је спремимо. Полагано смо се спустили низ крш до мора. Из мале кућице узели смо весла. Иво Ђурановић је ушао у барку и намјестио их за веслање. „Збогом” рече ми при поласку. Довиђења! одговорих. И дан данашњи не вјерујем да ме чуо. Да би савладао узбуркано море веслао је снажно. Барка је лагано одмицала према другој страни, гдје су још били Њемци, његова жена и син. Ја сам се полагано упутио према свјетионику и сјео. Са бијелог стуба, бљесак свијетла пресијецао је залив. Дуго сам ту стајао и гледао у узбуркано море. У тами сам барку убрзо изгубио из вида .. . Кад сам хтио да кренем кући трже ме један једини пуцањ. Поново сам сјео, чекајући да рафал свијетлећих метака полети са наше стране на непријатеља. Одговора није било. Ништа се није чуло. Одједном након извјесног времена од пуцња, нешто је тупо ударило у обалу испод мене. Погленао сам и видио барку. Помислих да се сигурно искрцао на другу страну залива, па је морска струја, која је овдје врло јака довукла барку овамо. Полагано сам се упутио кући. Те ноћи нијесам спавао. морила ме нека сумња, бојао сам се да се Иву •није што доодило. Ја сам са њим провео младост, а једно вријеме смо заједно пловили.