Људи из наше улице

57

ШОР ШТЕФИЦА

Како је и откуда дошао у наш град то вам нико неби знао тачно казати. Кажу да му је отац био потомак неких Француза који су прошлога вијека били окупирали овај град, а говоркало се и да је ванбрачно дијете оне луде Стојанке која је дуго година живјела ту, на радост дјеце и беспосличара, док није једном нестала незнано куда. Зли језици су измишљали још много верзија о поријеклу овог чудног човјека, а он је све то мирно слушао, се није трудио да докаже ко је од ових душебрижника у праву и на сва задиркивања једноставно је одговарао: Та сви смо ми божји људи —. Становао је на углу Губчеве и Бежанске улице. У једној шупици троспратне зграде, која је некадашњем кућевласнику, старом поморском капетану, служтла као остава, био је читав његов свијет. Све што је било даље, изван та четири мемљива зида, било је за н>ега неинтересантна спољашњост која га баш ни мало лије занимала. А оно што је било у шупици била је гајна за бројне станаре ове куће и за читав град. Јер, за двадесетак година, колико је он ту, нико није завирио унутра. Једини његов сустанар био је велики cpraсти мачак којега је он од милоште звао „Матори”. Тај мачак био му је једини друг, јер он нити је имао, нити је тражио другога друштва. Сви људи су за њега били „злобници, надувене мјешине, тифусари које треба објесити”, па зачудо ни дјецу није волио. А ипак није био злобник, редовито је ишао у цркву и редовно се молио богу.