Људи из наше улице

66

Магле доносе влагу, гурају је у кости. Кољена шкрипе. Није то костобоља, ни реума. Љекар реже жуч. Вуко, будало, остави бачву и имање, а чувај здравље савјетују паметни људи. Лежи на самртничкој постељи и бунца: Ко је заклао моје краве? Ко је сахранио дику моју, бака мојега, Китоњу лијепога? ... Није имање моје!? . . . Да се угаси свијећа куће Ераковића: неће док сам ја жив. Ђедо ми је од крви побјегао. Убио је Арслана, а крв кружи, колута. Конте, знаш ли ти да крв кружи. Срце је пумпа, а кад ми вене препумпа, рука ми ханџар тражи . . . Морфијум више не дјелује. Болови режу ткиво. Сестро каже болничаки пожњијеви траву са гроба мога Китоње, да га сунце огрије. Хајде, испуни ми жељу. Десна ми је укочена. Ја .. . Постаје досадан. У болници потајно пије. Добро пије. Ово је млијеко моје Шаруље, Младуље, месо њихово. Само месо Китоње нијесам појео. Нико није био достојан да његово месо једе, осим земље . . . Они бокови. И залисци језиком. Опрости боже.. . Китоња је опасно тукао роговима. Просто му било. Шала. То се он шалио и стржарио краве, мртве краве. Конте је имао опасну мазгу. Тукла је задњима као маљем . . . О . .. Што то? Треба ли воде? Ракије ми дај, докторе. Тугу да искапим заувијек . . . Вола се бој оспријед, мазге позади, а господина адвоката са све четири стране . . . Бријег је пуст. Валови ударају у жицу пролазности. Звоне акорди прошлости. Затравио гроб слуша симфонију година. Модра пустош без орлова, предзнак кише и југовине. Децембар куца на врањ празне бачве.