Људи из наше улице

79

Дан за даном у живот се слаже. Минуле године гладне, прохујали студени вјетрови, раскравио се мраз, умукао јаук буре по планини, разгорјела се ватра на огњишту. Нова се пјесма чује. Ја и Ружоња ћемо у задругу. Тако је било. Упрегли Ружоњу, а, јок! Неће ни да макне. Мучили се, покушавали, узалуд. Ралицу узео Спасоје, Ружоња оре. Пусти Спасоје рало, Ружоња ни да макне. Продаћемо га кажу задругари. То нећете, док сам ја жив рече Спасоје и са Ружоњом изађе из задруге. Умрије Илинка. Умрије болесна кћер. У кући само двојица: Спасоје и Ружоња. Тешко је. Навраћу људи. Спасоје, болан. Пресели у Војводину, код рођака.. . Старац се колеба. Онда води Ружоњу у Требиње. Продаје га дубровачким месарима, а во дуго риче и гледа господара. Купио је дрвени кофер да спакује сиротињу Тужна се зора родила над Подосојем кад је Спасоје кренуо на пут. Последњи поглед на родно мјесто на село. Ту је закопана чудна тајна: о старцЈ' који је правио, намјештао, углабао сломљене ноге и руке, имао је три момка, а сад има три споменика, Игман, Неретву и Сутјеску сиротиња је извирала из херцеговачког стијења. Мууу . .. Ружо? крикну старац. Кофер паде и старац поред њега. Побјегао месарима . . .Од Дубровника, значи . . . Гледао море. . . Дођи да те милујем . . . Нема силе која ће нас више раставити. Спасоје Ћиров уведе Ружоњу у кућу и, одмах за ти.м, унесе кофер.