Њива

XVIII. год.

363. страна.

ЊИВА

Издајица. Пспред села, тамо на раскршћу, седи просјак. Нпје стар алп му је поглед тако уморан, као у старца плн з т тешкога болнпка. Гледа предасе блесасто, пспред њега лежи му шепшр у прашини на цуту. Стадох преда њ' и бацпх му з г шешпр неколико филира.

Замислих се. Шта се 3' дупш овога јаднпка морало све догодпти, док је у њојзп утрнуо сваки лл-дскп осећај. Дечко, који ми је добацпо са једном својом речи њључ што отвара тајну душе овога јадиог божјака, прнметпо је да ме ово занпма, приступио мп је, те је са детињским осмејком безазлено пспрпчао ово: — Утекао је испред непрпјатеља.

Будапешта: Наши и немачки рањеници сунчају се.

Не захваљуЈе ; само ме гледа плашљиво и узверено. Неки дечко који пролази тутем. стаде, испрси се важно те ће рећп: — То је издајица! Сиромах блесап је ! Ова опора реч није дирнула просјака. Погледао ме је неповерљпво, као да ми се нечем чуди, па онда се опет блесасто узверно. — Тај зар издајпца? —упитам дечка.

Хтели су га као издајицу да стрељају, али кад су се уверили да је помахнитао. полудео, номиловали су га. — Не рече ли да је издајица? — Да богме да је издајица. Дечко ме погледа зачуђено, па ће ми рећи, чнсто поучљиво: — Издајица је свакп човек којн изда свога краља! — Тако је, синко! Само ми рецп, ко те је томе научио?