Њива

36(3. страна.

ЊИВА

XVIII. год.

Генерал Ратно Димитријев у западној Галицији. (Према приповедаљу начелппка Радомисла, Евгена Матуле.) «Као начелнпк п лекарник градића Радомпсл Впелпкп, што лежп двадеоет километара северо-источно од Тарнова, имао сам прилике да све од почетка будем сведок рата, а самном и моја мала општина. Преживели смо тешка времена. Потпуна два месеца био је у мојој кући уконачен заповедник треће руске нојске генерал пешаштва Ратко Димитрпјев. У оно време било је овде у Радомислу душевно среднште, одакле су ее водпле операције велике руске треће војске, која је сезала од Висле преко Дунајеца све до Карпата. Као домаћин куће генерала, могу казати потанкостп, које нису без актуалностн, јер је данас пме овог руског војсковође и његове војске пепрестаним предметом разговора. Било је почетком месеца децембра, Руси су већ били у нашем меету, кад су из Пилзна кренуле велике масе руског војништва. Отуда је стигао и велик број аутомобила, кола и јахача. Био је то етожер војсковође Ратка Димитријева. Будући да смо од руског бојноетапног заповеднпштва већ унапред били примпли налог, да уредимо генералу у мојој кући стан, то сам га дочекао, те му се приказао. Он ми пријатно узврати поздрав, што ме је ободрило, да истакнем тешке кушње, којпма је град био досад по козацима изложен, те га замолио за доброхотну заштпту. — Да, познато ми је — рекао је генерал — алп рат је рат, а с козацима нема друго! Ми ћемо већ настојати, да не буде штете ! I Генерал Ратко Димитрпјев човек је шездесетпх годпна, малена раста п једноставна,

алп здрава и разборита изражаја лица. Његове очп су тамне п дубоко укопане, а коса нешто проееда. Ход му је лаган, зампш.нен. Ннкад ннсам видио, да бп брзо ходао. Генерал говори гласно и одлучно. Воома је строг, зато га се већма боје, но што га воле. Али кад год би ко од часника о њему говорио, увек се опажало, да свако у Ратку Димитријеву види великог војсковођу. Са заповедником стигла су овамо још четпрп генерала, међу њима и генерал Колонтај, којп је бпо главар војнпчког жељезнпчарства. Побочником заповедника био је пуковнпк Маркиевиц, Пољак, који је међутим веома слабо говорио пољачки. Пуковнпк Маркиевиц постао је касније заповедник града Тарнова. ГБегов брат одвегник је у Кракову. Главар генералног стожера војске био је пуковник Доброволскиј, мален јак и строг господпн. Док су се млађи часници радо шалилп и говорили о брзом освојењу Кракова и о одлучном боју у Немачкој, виши су часници бпли мвого ћутлгтвпји, али свима им се на лицу читало, да гаје мржњу против Немаца и Мађара. Генерал Димптријев дотакнуо се у разговору самном и политичкпх питања. 0 АустроУгарској је казао: — Свему је цар Вн.љем крпв! Ваш цар не би био ратовао, да није немачки цар на том радио. Али руска војска не ће мироватп, док не уђе у Берлпн и док не порази Немачку. На моју примедбу, да је монархији било немогуће оставити престолонаследнпково уморство неосвећено, одвратпо ми је генерал: — Да, али онда је требало повести рат само против Србије, али не п против Русије ! Спрам руског војсковође нпсам након овакове изјаве пмао већ никакових разлога. Генерал изразио се предамном, као пред Пољаком, веома ласкаво о мојим земљацнма: — Пољска ће постати краљевином, те ће добити веће слободе. Уверавао ме је, да је цар веома оклон Пољацима и Пољској.