Њива

XVIII. год.

ЊИВА

515. страна.

Наша друга војска. Наша прва војска побеђује непрпјатеље славно. Брпга п страховање, молитва и радост иа дому оставшпх отаца и матера, дедова и баба, деце и девојака прати је по врлетним и равним бојиштима, кроз свеколике грозоте и опасиости ратничкога живота. ДрЗ г га паша војска јесу свпколицп дома оставши. Старцп, жене, девојке и деца. Она прва војска добила је за своја јуначка прегиућа често пута краљево признање. Диви јој се цео свет. Ова друга војска војује без оружја, те је природно да не може ни да добпје ни признања ии одликовања. Тачно вргаењс дужности и не добија одликовање. Али кад ко чини и више него што му је у дужности, ваља да му се поклонимо, да му речемо нек му је част, нек му је хвала! Ми другога признања иемамо него лепу реч. Ево ћемо ту своју реч да овековечимо у овоме скромноме листу па нека знају п наши потомцп п пека казују после с колена па колено: «Наши су предци, оставши ,у другој годипи великога ратовања овде на домаћем огњишту, у огромној екопомској борбп, надчовечним трудом својим, извојевали отаџбинп својој славпу победу!« Језгре те чете друге домаће војске чпне жене нашпх земљорадника, наше ратарке. Нека се дакле чује по свим нашнм селима, у свакој кући, па и у оној најмањој колебици: еко-

номски рат извојевале су наше вредне и честпте ратарке! Женски ручип рад вредео је вазда много и у мирно доба. Алп од како је ове наше државе, тога ваљда још нпкада није бпло: да сав рад у пољу, иа њивп спадне на слабу жену, да она оре и сеје, да косп н жање, да возп н да врше. За тај тежак, често нута п претежак посао, ваљале су увек снажне мушке мпшице. Женска рука је ту само кашто помагала, везала, додавала, једном речи испомагала. Чудимо се и чудићемо се још за дуго: како је сада слаба старачка, женска и детиња рука могла и умела да посвршује свеколике па и оне тешке и иајтеже пољске радове истина са ужасним трудом, алп исто онако као што им је некад посвршавала чврста мушка рука, Жетва је била ове године ужасио тешка; радило се вољно, истрајно али не онако весело као иекада. Осим препеличие песме, тешко да је игде певало јасно девојачко грло. Ко косом замахује томе нпје до певања. Кад одахне, цури му зиој са уморна чела, лпце му гори као да је све у пламену а кроз цео живот иролазе жмарцн баш као да је у грознпци. Бивало је местимице, да су не само наше мнле ратарке, него да су и госиође засукале рукаве па руковедале, па чак и млади попови подвили своје мантије тс иаиоредо са старцима обарали жито по својим њивама. Уверени смо, да ће се наћи даровитих и вештих сликара, који ће у низу лепих истинитих слика овековечитп разне призоре и из овога