Њива

718. страна. ЊИВА XVI II. г од.

Са бојишта око Злоте Липе: Домобранска пешадија.

спвпх бојова, који су беснелп по улпцама његова граднћа . . . Ја се окренем за новеком. Још је увек стајао у пстом положају, с руком на капи, и зурпо за нама. Опажам, да му тело дршће, да му блиставе очп искачу из упалпх очнпца и да му се уста растежу у глуп п широк смех . . . У том часу, пред овим јадним, запуштепнм п несретнпм старцем, којп је само један од многих тисућа несретника у грозној бујици, која у овај мах преплављује Европу — у том часу, рскох, падају мп на памет оне књпжевие дангубе и зликовци, који у сигурном ваклонпшту, за пнсаћим столом, : за неколпко фенига по ретку — одушевљено славе светски рат. . . Закренемо на лево, те домало приспемо иа градску границу. Доспели смо до свога цнља: пред нама се разастире бој ипгге ! Како изгледа ово бојиште у поређењу с пређашњим ? Не бих погодио прави израз, да кажем :

нигде нпптта. Далеко на лпвалама п у гпумама цвате тратор, звончић и красуљак, у преосталом грању по дрвећу цвркућу птице, а по стабаљу коцкају и кљују прекраснп детлићи . . . Но пначе... Осамдесет дрвета од сто стршп бев круие. Покосила их бура од граната. Грање сада лежи разбацано пзмеђу стабала. Направпла се непроходна гуштара. На памет тп падају индијске прашуме. А тек тло, где се уонће још може п впдети! Не мпслим више на огромне левке од граната; онп ме впше нс занимају. Превише их је, неисказано много! Не левака, што су пх гранате пачинпле, него — гробова. Пзмеђу расцветалога летног цвећа ништа оспм гробова — и гробова, а међу гробовима опет најразлпчнијпх оотатака, што се само могу замислити иза крваво битке — и све тако даље, даље без престанка.. . Комади свих могућих униформн : спвпх хаљетака, црвенпх чакшира, кап&, кошуља, чарапа, чизама, разбијених кундака,