20. октобар

ад сам је пондво угледала, по ослобођењу, У партизанској униформи

с револвером о појасу, дах ми је стао од радосног узбуђења. Нисам знала до тог тренутка да ли је жива. Знала сам да је 1941-е пала у руке нашој Специјалној полицији која ју је као драгоцен плен, предала естапоу. Знала сам да је 1942-е доспела у болницу, а у одеље“ ње за политичке, кривце и да је после дугог боловања опет „ враћена у затвор. И даље ништа. Траг јој се заметнуо У оној језивој гестаповској картотеци саслушаваних, мучених, стрељаних, одведених незнано куд. Мајка њена, с преплашеним и молећивим погледом рањене срне, престала је да обија прагове разне гослоде и госпођа за које се шапутало да имају веза“, да „могу нешто да ураде“. М многи повероваше да Лала више није међу живима. _ Погружени, немоћни, многи у себи забележише не. станак још једног дивног чо•

| века, који је тек требало да да пуну меру своје сна и својих способности.

| Научили смб да ни у најдру-

| гарскијем кругу више не помињемо Лалино име, да не би изазвали обесхрабрено, немило ћутање и сузе у очима преосетљивих, Кад бисмо се нашли, ми који смо је ближе познавали, само смо се немо сећали њеног тврдог, отвореног, дечачког лика чудно уоквиреног меком свилом девојчке косе. У тужним тренуцима усамљених разговора с несталима, те с оним вољеним људима који од првог тренутка по по· разу пођоше неизвесним путевима људи ван закона, — у мом сећању често је васкрса· вао лик девојке с паметним погледом, с пркосно истуреном брадом, са складном виткошћу здраве младости, Видела сам Лалу како говори пред скупом омладинки у тескобној соби излепљеној сликама из шпан» ског рата и паролама; видела сам њен оштри, правилни про-

| фил на студентском скупу у | Физичкој сали како вајарски упечатљиво изражава час на-

у прегнуту. пажњу, нас пламену

мржњу и борбеност, час полет. .

но, младалачко одушевљење, И питала сам се с неверицом: зар је могуће да то створење, тако пуно живота, тако, прожето вером у будућност више не постоји» Ја је у себи сахранити нисам могла, још две године неизвесности прођоше преко нас, две мрачне године духовног мр цварења између свакодневних тричарија и великих, општих болова и невоља, између сит„них, личних беда и страшних „суровости светскога ратишта. Две године распетости између велике наде у победу наших и муклог страха да ту победу не доживимо,

Да баш првога дана слободе угледам поново и Лалу, живу, са звезданим знаком прво“ борца на грудима — то је било за мене подједнако и чудесно и природно. Чудесно, као што је цео тај дан био проткан чудесним осећањем невероватног, сувише дуго жеље ног и очекиваног Природно, као што би ми тог -дана било природно да су на октобарском сунцу поново про_ цветале липе и кестенови ослобођеног града, као што се не бих чудила тога дана да ми се десило ма шта дивно, и ра: досно, и необично — јер је све било изузетно, и све као У сну, Е

„Она је узвикнула моје име, ја њено, загрлиле смо се и пољубиле, загледале у магновењу у очи једна другој и измењале само неколико брзих речи. „Жива си“. „Шта' радиш“... „Остаћеш, ваљда, овде“... „Не знам“.. „Морамо да се видимо, где ћу да те нађем2“... | тог. чекај,, ти станујеш где и прер Доћи ћу ја до тебе... ето, можда сутра“... ·

Дошла је, била ми је тако

5 дивна, Тако необична, у: униу: форми боје увелог лишћа опасана оружјем, с петокраком на капи... Њен дечачки. пажевски. лик добио је коначно свој пуни смисао, свој коначан израз. Њено лице оштрих црта, које се увек раније чинило нешто претврдо за девојку, са"да је било озарено топлим сја-

РРИ " 1 ==

ми ти

па ши

Ин 5.

жавале срећу и велику унутарњу смиреност човека који је доживео испуњење својих нај . дубљих тежњи, у

Молила сам је да ми прича 9 себи. зештином успела да ме натера

· кад је отишла, после двосат-

' моје

"веруј... Сваки човек

доживљаја.

„У мојој бригади. Не- _

јем тамних очију које су изра-.

Али она је с чудном.

да ја њој причам о себи. Тек.

ног разговора, тек кад сам се мало отрезнила од оног лаког, топлог пијанства једног узбудљивог виђења — ја сам приме тила да ми је врло мало испричала о себи, Да чак нисам сазнала ни како је успела да се истргне из канџи. полиције како је успела, да пређе с ону" страну фронта, каквим се то чудом пребацила из смрти у живот...

Па ипак, оно мало што ми је у разговору саопштила о себи, довољно је да бар донекле осветли њену личност. Довољно је и да оживи једна од ми: лиона језивих тренутних стварности које сабране, истовремене, чине само један делић једног дана фашистичке владавине над нашом земљом, нашим градом...

Питала сам је:

— А тир., Ништа ми не причаш... Мора да си много доживела, много пропатила.. Кажи ми бар шта ти је најтеже било» — Шта ми је најтеже било — Замислила се мало пре но што ми је одговорила: — Знаш, чудно ће ти можда изгледати — али ја, ето, тражим по сећању и не налазим ни један дан, ни један час који бих могла да издвојим од осталих као нарочито тежак или страшан, Нисам ти ја 'богзна шта доживе“ ла... Да, једном сам У борби добила метак у ногу. Повлачили смо се... Другови су хтели да ме носе. Замолила сам да ме оставе. Тешко су пристали, али село је било готово блокирано — није било много времена за размишљање. Остави“ ли су ме.. Петнаест дана и петнаест ноћи провела сам У земуници, сама. Рана ми се загнојила, коса ми се убуђала... Сваки други, трећи дан једна сељанка дотурала ми је нешто хране и воде... Лежала сам на влажној слами, а више главе, преко земунице, пролазили су Немци и четници, Чула сам им корак и разговор.. Али све то — веруј није било тако страшно као што то изгледа овако, испри“ чано,.. Грозница ме тресла и ја, управо, можда „цело време нисам ни била свесна... И нај-

„зад, она, дадост, коју, сам (осе

тила кад сам поново чула по-

Танате гласове и лозинку нашу,

поново видела лица другова... све су муке у тренутку биле заборављене.

Гледала сам је задивљено и она је то приметила и опет поновила: — Није то ништа страшно,

телесно више може да поднесе но што и сам мисли,. И. глад, и зима, и ране — све се то брзо забо-

ави. Друго су душевне муке. руго је изгубљен друг. Друго је видети. спаљено село и мртва тела на вешалима, ветром заљуљана.. Ти тренуци — кад ти се грло стегне, а очи замуте, кад немоћно стискаш песницу и осећаш како те гу. ши нешто и како расту у теби мржња и бол, превелики да у

у пише

Фрида ФИЛИПОВИЋ

тебе једног стану — ти су треницу незаборавни. .

— Ето, људи кажу да је страшно тамновати. Јесте страшно, али, видиш, човек има чудну моћ прилагођавања. Ако си дуже у логору, све ти постане некако обично. Чак и на мисао о смрти се навикнеш. Па ипак, један дан у затвору у Александровој, био ми је страховито, неописиво тежак...

Ућутала је као да се присећа. Ја сам готово зауставила дах да не бих прекинула танку осетљиву нит њене исповести.

— Не знам да ли ћу умети да објасним., Покушаћу, Знаш, из наше собе на другом спрату видели су се прозорчићи мале куће у затворском дворишту. Гвоздене решетке биле су заклоњене дрвеним заклонима да затвореници не би могли да виде шта се напољу дешава. Преко тих дрвених заклона готово сваког дана висели су чудни мали дроњци: дечје кошуљице и чарапице сушиле су

се на јутарњем сунцу. Око десет сати невидљива рука скинула би их и прозори су опет остали голи, слепи. Ми смо из наше собе све то пажљиво пратиле., То нас је забављало,

екраћивало у 'нам време. Знале,

смо да-су У оној. кућици јеврејске жене и с њима четворо мале деце. То су биле жене које су покушале да се склоне од немачке хајке негде у Београду или у неком селу — па су ухваћене, Виђале смо се с њима неки пут на прању или на рибању ходника и степени“ шта. За те послове јављале смо се добровољно, да бисмо се мало размрдале, да бисмо могле да измењамо неку реч са слободњацима, да дотуримо неку цедуљицу, да бацимо који поглед на зидове и кровове палата што су се дизале с ону страну жица — тако близу, а ипак тако далеко...

Једно мало Јеврејче било је миљеник свија нас. Имало је ваљда пет година. Јаша се звао. Жив као чигра, мршав, бледолик, крупних бадемастих очију. Једном, док му је мај-

20 ОКТОБАР.

ка рибала ходник, упао је некако у нашу сббу. Опколиле смо га све, и политичке И лопови и проститутке, натрпале му џепове свим што смо имале: комадићем кекса, коцком шећера, парчетом сапуна, ци“ гаретом за његову мајку. На сва наша миловања и питања он је одговарао бистро, отворено. На крају, кад му је стра= жар подвикнуо да се губи, он нам се с врата још једном осмехнуо, тужно — умиљато, и рекао:

— Ви сте добре, Све вас волим. Тако сте веселе!... А моја мама сваки дан плаче, Каже да ће да нас убију. Зашто би нас убили Јел те да нећер. Кажите јој и ви да неће, да више не плаче,

На ногама је имао беле чарапице. Те његове чарапице мајка је готово сваки дан прала, У хладној води, кад се умивала. Чистуница нека, није ваљда могла да поднесе да јој дете носи прљаве чарапе. А можда су јој те фине, снежно беле чарапице на ногама њеног детета биле још једина симболична веза са њеним ранијим животом жене трговца, при“.

стојне грађанке...

Једног јутра, после десет сати, једна од нас, погледавши кроз прозор, примети: „Гле, Јашине чарапице још се суше!“ Погледасмо и ми. Заиста, на мрком дрвеном заклону још

су висиде дечје бенкице и две:

беле чарапице. „Шта ли то;значи“, питале смо се. — „Можда се дете разболело“ — помисли гласно једна од нас. Све задрхтасмо и ућутасмо. „Добро, а што онда оне друге мајке нису скинуле кошуљице своје децер“ Сетих се ја одједном, Нико ми не одговори.

Отад смо сваки час погле• дале кроз прозор. Чарапице су на јулском сунцу бљештале белином, одавно суве. кад смо се окретале од прозора, њихова слика остајала нам је у мрежњачама, болно јасна. Стражара гестаповца ништа нисмо хтеле да питамо, био нам је сувише одвратан, Чекале смо Швабу-слободњака који је једну од нас, рањену, сваки дан спроводио на преви. јање. Кад се најзад појавио ја му приђох.

ДРАГАН САВИЋ: Скица за композицију

— Шта је с онима преко... с Јеврејкама2 — упитах ша патом.

Он само одмахну руком и зазвижда. .

— А децар — устукох ја. — Сви — одговори он. Одвезли их ноћас, пред зору... Било ми је као да ме неко треснуо маљем по глави. Не знам како сам дошла до свога лежаја., Паметно дечје лице, осенчено дугим, тамним трепавицама, лебдело ми је пред 0очима.,. Остале жене су се то после подне гласно згражале над швапским _ дивљаштвом, разговарале, објашњавале бесмисао тог злочина. Једна жена, и сама мајка дуго је и гласно ридала. Ја сам се претварала да читам. А на ноћ, кад су неке позаспале, а неке се уздишући превртале, мене је опет нешто неодољиво приву“ кло прозору. „Можда није истина“, мислила сам као у бу“ нилу, »можда је нека забуна, можда су већ све скинуле с прозора, а ми се овамо кида“ мо.“ И бпет сам угледала чарапице. Беласале су се страховито У светлој, звезданој ноћи, Ухватила сам се рукама за решетке и онако, на прсте пропета, зурила сам у њих, а у исти мах осећала како ми се по грудима разлива оштар, врео, незапамћен бол... „Зар је могуће, зар је то на свету могуће“, то је све што саму том тренутку мислила. И било ми је ужасно, ужасно тешко...

Лала је причала све тише и тише — последње су јој речи биле готово шапат, Онда је прешла руком преко чела, преко очију, као да се буди и осмехнула ми се.

— Ето видиш, то је мој најтежи доживљај, само 10...

И прочитавши нешто У мојим очима што ваљда није хте. ла да изазове, брзо настави: — Него, кажи ти мени нешто друго: шта мислиш ти сад да радишр.,

= # #

После неколико дана срела

уусам једног мог и њеног друга.

-2" Јеси ли видела Лалур упита ме он.

— Јесам. — Сјајно изгледа , зар нер — Дивно. — И чудно — јеси ли при-

метила2 Други су некако огрубели, а она постала нежнија, женственија.

— Сасвим тачно.

— Па како ти то тумачиш»

— Не знам — рекох му.

Било ми је незгодно да му ту, на улици, саопштим своју мисао:

„Била је раније сувише млада, била је тврда и затворена, каб пупољак. У страдању и борби отворили су јој се душа и срце, отворила се као цвет, нежна и сјајна да прими у себе део свељудске патње, да прими семе што ствара борце и осветнике.“

1 МАЈ 1946

(а бретенг, далсиђа

и: | Ду раиком текла Тара, ; врхови муње крили; дивљином без владара с вуком се орли били:

Векови тако текли кроз крш и круне цера, таласи камен секли ко месо зуби звера.

А онда дошли људи

и рекли с врх бездана: »Стихијо, кротка буди! 'Мостом си оседлана« |,

п Прнуо крик с литица, обале Тара свила; горска се лепотица човеку поклонила,

У службу верно стала, а с њоме и крај цели, све док нису с обала тенкови загрмели:

Тад опет дошли људи, динамит реч изусти:

»Слободна, Таро, буди! Фашисте не пропусти.

Беснела дуго река, дивљина јуришала; скршени траг човека, помамно звер глођала»

Мислили орли вечно над урвином се бити. Та зар ће корито речно још неко премостити7,

А данас, гле, и тамо рука се рада пружи: »Таро» ми обнављамо. Обнови нашој — служи!«

% Другови част лепоти и сну што у њој спава! Ал руци што неман кроти нека је Слава! Слава! М. ПАНИЋ-СУРЕП

„СЛОН и девојчица“

(Сл и девојчица« — то је филм о деци о њиховим радовима; тугама, о насмејаним и намргођеним лицима, о свему што деца проживљавач ду у посматрању и сазнању света око себе. То је филм дечје маште, и снова и стварности, Рађен у завршном пе« риоду рата, када је победа већ шина роко угледана — тај је филм један од првих који кроз уметничку обраду гоч вори о срећном и радосном времену мирне изградње велике Совјетске 04 таџбине,

Мала Наташа Зошчина, позната #4 . филма »Живела једна о девојчица«, У филму »Слон и девојчица« одушевила је својом игром гледаоце. Детињство које она приказује радосно је и топлоа Она нас уноси у своје детиње радо“ сти, у свој свакидањи детињи Живот у мало друштво, које мисли и ради на свој начин, али увек тако срдачно И непосредно. Заједно с малом девојчи« цом и ми се радујемо прескакивању конопца и хтели бисмо да се држнио за њене ручице и да тако трчимо по цео дан, да уживамо у цвећу и дечјој бујности.

Девојчици је једном бака певала пеа сму, песму о слону који све зна и ко“ ји сваком даје мудар савет, А мала 4 Каћа, која не уме да скаче преко Ко“ [ нопца и све јој се девојчице ругају растужено _ снива тог _ животињског свезнадара и њене је сање воде у 304 олошки врт мудром и добром слону: Али треба да се учини најпре добро дело, тај услов поставља слон · свезна« дар, па да се научи скакати преко ко“ нопца. ИМ Каћа чини добро дело. То су у филму најуспелије сцене пуне дечјег сналажења, бистрине, духови“ тих згодица, добро уочених и обра“ зложених дечјом психологијом. И кров перипетије својих упорних настојања да учини добро дело, мала Каћа на крају остварује свој сан, Она је нау“ | чила да скаче преко конопаца и де“ војчице јој се више неће ругати.

Бајка о девојчици у царству живог тиња има и свој дубоки смисао — она | говори о човечности и љубави према : невољнима и указује на сталну тежњу | која треба да буде у свима усађена, 4 изражена је у исправљању мана им у“ клањању недостатака.

Филм је режирао Иља Фрез, а ма. и одрасли глумци остварили су у пот“ пуности уметничку замисао режисера — да кроз сан и стварност прикаже дечју душу и живот. Музика од Љ Шварца, складно уткана у радњу ФИЛУ ма, чини га још топлијим, дражим У непосреднијим,