20. октобар

Један део хора Културно-уметничког

друштва „Стеван Бракус"

у

ПРЕД СМОТРУ КУЛТУРНО- УМЕТНИЧКИХ ДРУШТАВА

„ДАЈ СВЕ ОД СЕБЕ да будемо Први на смотри

(со свих културно-уметнич. ких друштава биће у културном животу Београда значајан догађај, велика културна манифестцаија на којој ће наша друштва показати резултате свога рада и вредног и истрајног спремања. Она ће отпочети 27 овог месеца и трајаће до 25 јануара 1948 године када ће се одржати завршно такмичење. Сада је у просторијама свих дру“ штава врло живо. Ради се свакога дана. Чланови редовно долазе на пробе. Сва друштва, поред тога што суми до смотре редила на свом усавршавању, сада са још већим еланом увежбавају програм са којим ће изићи пред публику. Захваћени такмичар“ ским духом, чланови наших културно“ уметничких друштава улажу све напоре и своје уметничке способности да би њихово друштво постигло што боље резултате. и

Друштво „Бранко Цветковић“ вежба у сали „Бродаре“ у Сарајевскојулици. Велика празна соба. Тридесет и четири члана фолклора сложно, у такту, проучавају кораке, По неколико пута понављају исти корак док га са. свим не увежбају.

После седам часова долазе и они који су до тога тренутка били на послу. Трчећи, хватају се у коло. До лазе омладинци који раде у ложиони“ ци. Њихова лица су гарава и замазана од рада поред машина. Али то им ништа не смета. Умиће се доцније, јер сада немају времена.

Под сигурном руком диригента Милана Бајшанског вежба хорска секција. Све очи су управљене на диригентску палицу. Гласови звоне и испуњавају целу собу. Чланови долазе редовно на пробе, јер знају да ће изостанком сваког појединца успех бити умањен,

Културно-уметничко друштво „Стеван Бракус“ је друштво насеља ЧуКарице. Оно носи име Стевана Бракуса, обалског радника са Чукарице, бор ца из Народно-ослободилачког _ рата који је погинуо у јесен 1941 године на Космају. Погинуо је Стеван Бракус борећи се за права радног човека и за његово културно уздизање. После ослобођења широм Београда 0снивана су културно-уметничка друштва са задатком да шире културу У народ. Једно од њих је и друштво „Стеван Бракус“.

Насеље Чукарица има много радни“ ка, јер су у њему фабрике и индустриска предузећа. Сви радници, намештеници и грађани окупљају се око друштва „Стеван Бракус“. Оно има хор, омладински и пионирски фолклор, драмску и музичку секцију.

Велика просторија. У углу клавир. Одјекују тонови, одбијају се о зидове и звоне у ваздуху. Пионири вежбају. Када је прошле године била смотра њихова група је добила прву награ: ду. Они желе да и ове године буду први. у

На зиду парола „Не заборави! Такмичење је на прагу. Дај све од себе да будемо први на смотри!“ Удар ноту ојдекује о под, без застајања, без умора.

"“ Све секције, цела кућа, прожети су такмичарским духом. У свакој соби по једна парола у вези са смотром. То је сада дневна заповест. Треба изићи спреман и показати резултате озбиљног и истрајног рада.

У просторијама „Абрашевића“ _ је такође врло живо. У свакој соби веж-

ин

КЊИЖЕВНИ __ ПРЕГЛЕД_ у ===>

ба понека секција, Ходницима одје“ кују зурле. То фолклорна секција вежба македонско коло. Тако је бучна н јасна та музика састављена од вурли и бубњева да не може више од два. десет минута да се издржи у соби где она свира. Али то члановима фолклора не смета — навикли су. Тешке ритмичке кораке македонских кола треба упорно вежбати. Они то чине, понављајући један корак по два итри, а ако треба и више пута.

Ходницима пролазе чланови журно, скоро трчећи, У њима је све живље и живље, уколико пада мрак, То при. долазе на пробу они који су били задржани послом. Утрчавају у собу У којој вежба њихова секција, скидају капуте и одмах се укључују У Рад. Не сме ни један тренутак да се из

губи. •

Такмичарски дух је захватио сва културно-уметничка друштва, и она која преко године нису улагала много труда, чији чланови нису редовно долазили на пробе, као и она која су вредно радила, чије је чланство било дисциплиновано, Требало би да тај слан који се сада осећа у свима друштвима остане и даље, када прође смотра, када се пређе на нормалан, свакодневни рад.

| ЕР

обе књ

А. А. Жданов: Реч у дискусији 0 књизи Г. Ф. Александрова „Историја западноевропске филозофије“

издање „Културе“, Београд 1947, страна 47, ћирилицом, цена 4 динара. ;

В. И. Лењин: Априлске тезе, издање „Културе“, Београд 1947, ћирилицом, страна 75, цена 4 динара.

Николај Вирт: Усамљеност, издање „Културе“, Београд 1947, ћирилицом, страна 283, цена 35 динара. Максим Горки: Дела (књига ТУ), из; дање „Културе“, Београд 1947, ћирилицом, страна 814, цена 40 динара.

Велико интересовање Београђана за нурсеве на Ноларчевом · универзитету | |

(Оа 15 новембра почели су на ·Коларчевом универзитету курсеви: Од електрона до живе материје и курс географије Југославије.

Како се уопште није рачунало на велики одзив Београђана, мислило се да се курсеви одржавају у једној од малих сала —— амфитеатру. Али пријавио се велики број слушалаца тако да 38 курс од електрона до живе материје има 1100 пријављених. За курс географије Југославије пријављен је Исти толики број, зли је примљено свега 300, с обзиром да нема просторија да се оба кмрса у целости одрже,

Курс „Од електрона до живе материје“ одржава се у великој сали, с обзиром на његову бројност. Али та величина сале умно-

гоме омета рад. јер се приликом

предавања врше експерименти, које они из последњих редова једва могу да прате. Међутим,

баш то извођење експерименгта за време предавања највише интересује слушаоца. Они на тај начин и визуелно примају оно што чују од предавача и тако 60ље запамте. Поред тога, вршење експеримената је врло интересантно, јер се изводи специјалним _ справама и инструментима.

Постоји и могућност да се ови курсеви понове, тако да ће на тај начин моћи да их прате и они који су изостали због велфсог броја уписаних.

Највише има слушалаца из редова намештеника, мање граћана, а најмање радника. А баш је и циљ ових курсева да привуку што

ФИЛМ

ГАВРОШ

Сцена из совјетског филма „Гаврош“

рема мотивима из чувеног рома-

на француског писца Виктора Игоа — „Јадници“ совјетска Кинем=> тографија створила је филм о малом париском гамену Гаврошу и Паризу из доба јулске монархије.

Када су савезници коначно потукли Наполеона: Бонапарту, у Француску се вратила династија Бурбон, коју је била протерала из земље Француска револуција 1789 год. По свом повратку, Бурбони све више спречавају права народа и воде крајње реакционарну политику. Као одговор на то, 27 јула 1830 год. на париским улица-

У формирању је Централна Културно

уметничка пионирска група

| [ чонирска, организација Београда сваке године је све бројнија. Деца из о-

сновних школа и гимназија < великом . љубављу приступају организацији. Али и организација све чини да свако дете нађе, поред озбиљног рада, и оно што одговара његовој природи, оно што га привлачи у слободним часовима.

Сада је пионирска организација приступила образовању централне културно - уметничке пионирске групе. Ова група за сада броји 210 чланова-пионира. То су деца Која су показала даровитост У некој грани уметности: пева“ њу, игрању, свирању итд. Избор је вршен преко школа и они који су показали способност _ укључени су у ову централну групу. ·

Славко Колар:

МИ СМО ЗА ПРАВИЦУ

(„Просвета“,

Цу је у серију савремених југословенских писаца уврстила приповетке _ хрватског приповедача Славка Колара, Ми смо за правицу. То је, углавном, књига новела која је 1936 г. изишла у издању Матице хрватске У Загребу, само што је У место приче Свога тијела господар унесена прича Политичка вечера (из раније објављене књиге Или јесмо или нисмо). Редакцију књиге извр“ шио је Ђуро Гавела. Он је на крају додао речник непознатих и кајкавских речи, који ће веома корисно послужити читаоцу; треба само жалити, што је редактору промакао известан број кајкавских речи и појмова из друштвеног и политичког _ живота (као: котар, септемвир, шљивар др.), које, бојим се, просечан чита лац неће знати. Коректури _ књиге могле би се учинити извесне примед“ бе; дешавало се да кајкавски текст постане ијекавски (а он је увек екав“ ски), а поједине речи су изобличене (добродовштина ум. догодовштина доживљај, мишљеница ум. миљеница, и др.). У целини узето, Коларове приповетке У редакцији Ђ. Гавеле о: стављају добар утисак, и „Просвета је добро учинила, што их је издала.

Да додам,

Београд, 1947,

иста књига ће ускоро и |

цена 652 дин.)

вићи и на чешком језику, у преводу др. Отакара Колмана, бив. лектора чешког језика у Београду.

Славко Колар започео је књижевни рад још пре првог империјалистичког рата. Биле су то, углавном, хумористичне приче. Али између два рата, он је у свом сликању хрватског села, не“ напуштајући хумористичну, а понекад и сатиричну ноту, пошао ва традицијом реалистичког прикази“ вања, какву је у неким партијама романа У регистратури незаборављиво обележио Анте Ковачић, а после су је продужили други хрватски приповедачи (тако, На пр, Јосип Козарац у сликању славонског села, и др.).

Село које слика Колар сиромашно је село на брежуљцима — слично Ковачићеву Загорју; то је „Биковски Врх, или тачније речено, заселак Гладовец. Не зове се оно без разлога тако — земља је ту жута иловача, мршава, слабо родна; то је крај негде између Загреба и Карловца. Има у том селу и богатијих кућа с двадесетак јутара земље; али и богатији и сиромашнији ту „озбиљно и устрајно глођу свој кукурузни крух“ ако и њега има. Коларово село ни је друштвено и економски издиференцирано, писац не открива дубље кла-

Како је ова група још У формирању за сада вежбају само хор, фолклор и рецитативна секција, а доцније ће се формирати и сликарска секција. Пробе се привремено одржавау у просторијама дру“ штва „Иво Лола Рибар". '

Формирањем ове групе пружа се могућност свима пионирима који имају талента и који воле уметност, да се и блве њоме. На тај начин ће

многи таленти и

се открити неће се десити, као што се да многа

раније дешавало, деца која су имала пуно смисла за уметност нису могла њоме да се баве због недостатка _ материјалних средстава. Поред тога, стварањем ове групе васпитаваће се културна, самоделатност код пионира.

сне супротности између сиромашних ин богатих сељака, једино што ка же да се. момци из богатијих кућа (али и то су куће с много деце, па ће се грунт — земља ускоро изделити) не жене сиромашним девојкама. У селу се већ осећа одраз оне привредне кризе која је између 1929 до 1983 пустошила по капиталистичким земљама вапада; сељак мизерно живи и пропада због ниских цена сељачких производа — жита, стоке итд. Због тога и у животу сељакову, како се огледа у овој књизи, нема много радости; мучан је и тежак тај живот. Још понајтежи.је друштвени положај жене, која је права робиња у кући — издире под послом, рађа многобројну децу, прерано стари и умире. Па иако Колар воли да слика комичне ситуације, у Које западају његови јунаци (обично кад дубље загледају у чашу „директора“), иако настоји да нађе и понеку лакшу, светлију слику, ипак је коначан утисак ових приповедака тужан; хумор његов, Да тако кажем, има више суза него широког, безбрижног смеха. Јер перспектива на бољи живот сељака у оним тешким данима привредног и политичког притиска над Хрватском — одиста није било; не казује бадава један старији сељак: „Муж, бумо рекли, селак, навек бу богец и роб!“ („Сељак ће увек бити сиромах и роб!“), То је, заиста, основна црта ондашњег при“ вредног, друштвеног и политичког пдложаја хрватског сељака. Тај положај је коренито изменила тек народно“

ма освануле су барикаде. _ Народне масе побеђују краљевску војску и Карло Х бежи из земље. Али је крупна буржоазија искористила победу народа да постави на француски престо свог експонента Луја Филипа. Он је био врло богат, врло шкрт, похлепан и препреден. За време његове владавине, са развитком капитализма, погоршава се стање радника и се љака.

У филму се виде тешке сцене из живота радног Париза. Читаве се породице избацују на улицу, свакога ко дигне свој глас против угњетача, чека затвор. Људи живе у рупама И испод мостова, напуштена сирота деца лутају улицама. У тој тешкој атмосфери као светла тачка појављује се

мали Гаврош, право дете Париза. Без игде ичега, он никада не клоне духом. Дрзак, потсмешљив, пун здравог хумора, увек спреман да помог“ не свакоме, поштен и доброг срца, али спреман да се свети за неправду. Гаврош је прави син слободољубивог француског народа.

Париз 1832 године Луј Филип немилосрдно уништава револуционарна постигнућа француског народа. Огорчење расте. Још су живе традиције, Велике француске револуције. И Париз диже поново барикаде. На њима видимо све оне које краљевска власт прогања — и лепу, одважну цвећарку Мадлен, и Тушеа, који је већ два пу та бежао из краљевских тамница, и малог Гавроша, чији је отац погинуо за слободу. Парижани храбро гину, бранећи своју слободу. Пада и Гаврош, мали гамен, сретан што је успео да помогне одбрани своје барикаде. Овај филм ће се ускоро прикази вати у биоскопу „Славија“.

ослободилачка борба, која је и хрватског и српског сељака ослободи ла и од старог државног апарата којекаквих општинских штакора (пацова), и од друге варошке господе, која су засела на грбачу сељакову, 8 све, тобоже, из превелике љубави према њему!

Колар добро познаје ту сеоску и маловарошку интелигенцију, па — не штеди боје да би је насликао у што пунијем светлу. Ту је његова, сатира нашла свој најпунији, најбољи израз. Насликао је оне паразите на народ“ ном телу — бележнике, благајнике, затим среске начелнике, који се Ко трљају из једне државе (Аустро. Угарске) у другу (Југославију), с положаја на положај; ту је затим, читав низ адвоката, лекара и др. који не бирајући средства, повећавају своје капитале, мењају странке, испли. вавају у танки слој властодржаца и експлоататора народа. То су разни бележници као Шпољарић, или срески начелници као Бенковић, или адвокат и Јевтићев кандидат на петомајским изборима др. Јурај Хитрец. То су ти „народни пријатељи“ који у пиљу политичке каријере праве „политичке вечере“, Једна од најбољих Коларових прича, Политичка вечера, реска је сатира на маловарошку ин телигенцију, њену плиткоћу, жељу за каријером, . безидејност, мртвило, У том погледу, Коларова књига даје прилично заокружену и тачну слику хрватске маловарошке интелигенције између два рата. у

Књига почиње гричом о томе како

већи број радника, људи и жена, којима је много потребније да прате _ оваква предавања него интелектуалцима. Зато синдикалне подружнице треба да врше пропаганду међу радништвом, да их заинтересују за ова предавања. Постоји предлог да се одржавају курсеви на периферији града, на пример на Чукарици. Радни свет махом станује по периферији, нарочито на Чукарици. На тај начин радници неће морати да долазе у варош него ће у свом крају, ближе својим · кућама, да чују предавање која ће им бити од користи.

Предавачи су са одушевљењем _ прихватили овај предлог м радо ће одвојити од свог вре мена и посветити га радницима. Сви предавачи су професори универзитета. Они с љубављу 06ављају свој посао, нарочито кад виде како је велико интересовање за науку. · ван

Свакога дана стижу писма из унутрашњости са захтевима да се предавања на крају штампају, тако да би ми људи У УНУТРашњости Могли да их користе. То је управа Коларчевог универзитета већ имала у виду и сваки курс ће се штампати као засебна књига, На тај начин ће корисно послужити онима који не Могу, из било којих разлога, да. присуству-

ју предавањима.

Курс „Од електрона до живе материје" наставља се _ КуУрсом еволуционизма, 8 КУРС географије Југославије — курсом планске привреде.

Већ годину дана постоји идеја да се створе ови курсеви. Али је било много сметњи, док се на!зад у томе успело. Најтеже је било пронаћи предаваче, и то предаваче стручњаке, и подесити њихово слободно време. Јер, то су професори универзитета или истакнути _ политичари, који не могу да се обавежу да У одре-

ћен дан и сат буду слободни. За |

моменат се појави нешто и одво-

ји их од примљених обавеза. Али за сада курсеви раде ре-

девно и предавања теку без

сметњи и застоја.

ШТА ЋЕМО СЛУШАТИ ИДУЋЕ НЕДЕЉЕ

па Коларчевом универзитету

М понедељак, 22 децембра: Нико-

ла Курелић, доцент. Института за фис културу: Смучање у оквиру зимских спортова. После предавања приказа. ће се филм „Школа смучања“,

У уторак, 23 децембра: Др. Боривоје Ж. Милојевић, професор универзитета: Народна република Босна "и Херцеговина, са пројекцијама.

У среду, 24 децембра: Шиме Бален, директор „Танјуга“:; Волстритска дипломација. У четвртак, 25 децембра: Милош |

Минић, Јавни тужилац Србије: Нови бугарски устав, — У 18,15 часова.

У 19.15 часова: Др. Војислав Радовановић, професор универзитета: Народна Република Црна Гора, са про јекцијама,

У петак, 26 децембра: Мило Јовићевић, секретар Извршног одбора На-

родног Фронта Југославије: Комуни- |

стичка партија и Народни форнт.

У суботу, 27 децембра: Књижевно вече удружења књижевника Србије.

У недељу, 28 децембра: Концерт солиста симфониског оркестра за радничку омладину — Уводно предавање и објашњења даје Михаило Вукдраговић. ин

је мали сељачић Јанко Класнић у градићу Великом Гнијезду, камо је дошао октобарских дана 1918 године, упознао слободу, у доба грађанског преврата у Хрватској. Осетио је тада на својој кожи корбач каснијег Јевтићева кандидата, а сада чувара реда и поретка, команданта Народне гарде, лајтнанта Хитреца. Нису се тада остварили народни захтеви да се поделе господске земље и шуме, није дошла „мушка, бумо рекли селачка правица“. Јанку Класнићу ће касније (у последњој причи Ми смо за правицу) разбити жандарми кундаком зубе и уста, али ипак неће престати веровати у бољи друштвени поредак. То је један од оних Мишкининих, који су „се борили и гинули за сељачка права; они су неминовно морали приступити народноослободилачком покрету и у њему, с пушком у руци, извојевати „сељачку правицу“ — деобу вемље свих оних који је не обрађују, извојевати нову, сопцијално праведну, демократску Југославију... Један од главних квалитета ове књиге, и С. Колара као приповедача уопште, јесте у томе што се у његову делу верно огледа један део наше предратне стварности. Његово реалистичко захватање није — свула подједнако дубоко, али је ипак такво да је изнесена стварност живо и занимљиво приказана; његов хумор има углавном свуда прави, одмерен тон. Због свега тога ова књига заслужује да се чита.

Крешимир ГЕОРГИЈЕВИЋ

|]

Педесетогоди“ шњица умет“ ничког рада

ДОБРЕ МАЛУТАНКВИЋА

К ултурна историја Београда не може се замислити без историје Народног позоришта, а историја Народног позоришта тесно је везана за име Добрице Милутиновића. егови успеси уједно су били и успеси Народног позоришта. Он је својим Ууметшриким надахнућем приближавло ликове јунака које је приказивао београдској публици и оживотворавао својом уметничком емоционалношћу и темпераментом, својим ликом, појавом и гласом, јунаке наше и светске књижевности. Он је увек успевао да успостави тесан контакт позорнице и гледалишта и да изазове уметничко доживљавање, које се не заборавља.

Везујући својим плодоносним радом време када је плејада наших најбољих. глумаца са позорнице палила прве револуционарне искре, са данашњим временом, када се убирају плодови тих првих светлости, он је једна од најрељефнијих фигура новије историје нашег позоришта. |

Добрица Милутиновић рођен је осамдесетих година прошлога века у Нишу. У Нишком позоришту „Синђелић“ први пут је изишао на позсоницу. Члан Београдског позоришта постаје 1898 године, да већ 1900 оде у Минхен, где, као питомац Народног позоришта, проводи преко годину дана, студирајући код Јоце Савића, познатог глумца из редитеља.

Читав низ улога, које је дао на београдској позорници: „Отело“, „Краљ Лир“, „Хајдук Вељко“, Станко („Под маглом“), Стојан („Коштана“), Ромео, Ђе-

наро _ („Лукреција _ Борџија“), „Максим Црнојевић“, „Дон Карлос“, Каварадоси („Тоска“), Феђа („Живи леш“), „Сид“, „Урнел Акоста“, Принц од Рајхштата („Орлић“), „Зулумћар“,

Фредерик („Арлезијанка“), Цар Душан („Наход“), др Ранк („Нора“) и друге, остале су у сећању оних који су их гледали, као једину садржину свога жиљај. Он је на позорници био топао и искрен, снажан у изразу и убедљив. Жар са којим је приступао улози преносио је на гледаоца. Своје улоге је волео као једину садржину свога ЖИвота и увек био готов да дискутује о проблемима глуме и позоришта. Такав је и данас.

Пред своју педестогодишњицу рада, која ће се сутра свечано прославити, и којом ће му приликом народ Београда, уметници и његови другови одати. пуно и заслужено признање, он прича, скромно се осврћући на те своје успехе.

На његовом лицу се виде трагови емоција које су пратиле кренрање велике скале људских осећања и читавог света разних догађаја. У својој најужој средини, соби пуној успомена из најактивнијих и најлепших дана, где је обиље ловорових венаца, трака, и фотографија, он с поносом шири руке и каже:

— Реците ми: чика Добрице, тако ме зове цео народ. А то је мени најлража награда о пе десетогодишњици, .

У његовим очима, рекло би се на тренутке светли младалачки

· жар, нарочито при сећању На

масе гледалаца на које је преносио своја узбуђења, на аплаузе и цвеће.

Сутра ће, у „Коштани“ његов топао глас „жално“ говорити 9 младости, и он ће тај „жал“ 0 сећати у том тренутку, али Ј“ метник _ Добрица Милутиновић никада неће зажалити за 680 јом сјајном младошћу, Јер она светла и богата.