20. октобар
, ј |
Уредништво и администрација
ПРИЧА „го
елики замак, у коме је била смештена не-
мачка противавионска одбрана, Енглези су
претворили у затвор. Та чудна зграда је- два се види од високих четинара, Још у давна времена је она пролазнике потсећала на тамницу својим уским, дугим ходницима и безбројним кулама и терасама. Њени некадашњи еласници су по свој прилици живели животом особењака, у дворанама са дрвеним — подовима. Човек би могао нагађати да су ти људи имали великог пса, и послугу која је своје господаре „мрзела из дна душе. Можда је, поред свега тога, ту живела и лепотица ћерха.
Ове собе су доцније претворене у ћелије теобичне ћелије с дрвеним подовима, линолеумом, великим мраморним каминима и умиваони- || цима који су увек били препуни – прљавштине. Горе, на торњевима, постављени су наоружани стражари, а на терасама су се затвореници сврставали у редове пре но што ће добити бедну порцију хране. Понекад су их пуштали да се прошетају по тераси и да се надишу чистог ваздуха,
И Пина су овамо довезли једнога дама.
баш
у тренутку када, се делило јело. Стрпали су му у руке порцију и поставили га у рел. Међу затвореницима су се налазили скитницео злолинци, месари, црноберзиганци и људи који су се бавили забрањеном трговином бензином и енглеским фунтама. На те затворенике готово Ни-
ко није обраћао пажњу. Политичке затворенике човек је могао уочити па први поглед, њих су одавали уморни покрети тела п бледа лица. И Пин је политички, Ето, баш док је кусао чорбу, приђе му крупан и снажан младић с подналу. | лим и бледим лицем. Испод качкета му је вирила кратко ошишана, коса.
„Добро су те измучили,
друже»"
Пин упире поглед у њега и не зна шта да му одговори,
„А тебе нису2"
„Саслушавају ме из дана у дан" Ове речи
он изговара с поносом, му указују.
„Ако хоћеш да једеш, жа своју порцију Пину. да ми у грлу тече крв."
Младић испљуну на земљу црвену пену. Пин га пажљиво посматра, Он је с великом симпатијом гледао на оне који пљују крв,
„Туберкулозан сир"
као да ту част само ње-
узми" И младић пру„Не могу јести, осећам
„Можда сам је овде добио", тихо одговара младић, '
Пину се младић свиђа. Можда ће се спријатељити. Младић му је поклонио своје јело, а |
Пин није одбио, пошто је бхо гладан,
„Ако овако продуже," настави младић, одавде жив изићи".
„А што се не упишеш у црну бригаду»"
Младић устаде, нетремице погледа Пина, безизразним погледом.
„Знаш ли ти ко сам 1а>"
„Не. Ко сиг" упита Пин,
„Да ли си икада чуо што о Црвеноме вуку2“
Црвени вук! Зар има кога ко није слушао приче о Црвеноме вуку. После сваког метка испаљеног у фашисте, после сваке бомбе која је експлодирала у граду, после сваког тајанственог нестанка туђинских шпијуна, људи су тихо изговарали име Црвеног вука. Пин је чак знао да Црвени вук нема више од 16 година, и да је у почетку радно као механичар. То је сазнао од других дечака који су радили заједно с њим; помињали су га стога што је на глави носио бољшевички качкет и непрестано говорио о Ле. њину и народним комесарима; прозвали су га, најзад, ГПУ. Више од свега интересовале су га пушке, експлозиви и паклене машине, и по свему судећи, радио је извесно време као механичар само стога што је желео да научи како се праве мине. Онога дана када је одлетео у ваздух железнички мост) ГПУ је нестао. Живео је у планинама изнад града и силазио ноћу наоружан великим револвером; бело - црвено - зелена звезда красила је његов руски качкет,
Тамо му је нарасла коса те му дадоше надимак Црвени вук. Пин је одувек горео од жеље да га негде сретне, ноћу, у некој тамној уличици. Али се помало и плашио тога сусрета. Узрок страховању била је Пинова сестра, која се дружила с Немцима,
И, ето, сада је Црвени вук пред њим — = мо што на његовој руској капи нема петокрак звезде,
„Шта ће учинити с тобом2"
„Изгледа да ће ме стрељати", озбиљно.
„Када2"
„Можда још сутра.
„А ТИ..."
Црвени вук пљује крв. он Пина.
Пин полако изговара адресу.
рА зашто су те затворили2"
Као да је једва чекао на то питање, Пин одговори: „Украо сам револвер једном Немп“".
На лицу Црвеног вука се опртао израв аризна: „нећу
одговара он.
„Ко си ти» запита
своје име, презиме и
Ректора Драг.
ОКТОБРД“
„Јест ли био у неком одредур" упита га.
ен „Шта, зар ниси одржавао везу
Пин се обрадовао када је опет чуо ту непо-
знату реч. „Да, да, одговори, Гаш" „С ким2"
Пин се за тренутак замисли, „С Одбором.. С Одбором, зар га не познајеш2" Пив придаје на:
рочити значај тим својим
му то не полази за руком, „То је онај мршавко у светлом огртачу."
Скупоцена кост
17" ре неки дан паде ми у руке да рано ујутру подигнем месо у месарници. Пошто ми је најближа месарница у згради на Цветном тргу, Упутих се тамо и «стадох на крај реда. Када сам дошао на ред, замолио сам месара да ми да самлевено месо. Месар је самлео месо, осврнуо се око себе, нашао позамашно парче кости, ставио га на кантар н, пошто је било доста тешко, одвадио је мало меса. На моје протесте да је кост исувише велика, одговорио је лл се додељује извесна количина костију уз одређеву тежину меса м додао је:
— Ако ва; треба, оставите је мени,
Кост ми, наравно, није била потребна, па сам је оставио месару. Пошто сам имао још доста времена до поласка на посао, посматрао сам — ма прикрајка рад месара и приметио да моје следовање кости шета од следовања до следовања меса. Није тешко
(нанио,
у току једно. дневне деобе меса остане по неколи-
располаже
закључити да месару ко килограма са којима
Мислим да би контролни
како хоће. органи требало да се заинтересују ва овако спретно шпекулисање извесних несавесних месара.
ЖИВОРАД ВАСИЋ Генерала Жданова 35
с Гапом>“ упућен
„Па то је измишљотина! Одбор сачињава неколико људи; те људе мало ко познаје јер су они организатори свих акција. Ниси, изгледа, у ствари."
их нико не познаје не познајеш их
на ти!" Пин не воли ; али као да
моја их знам", у Симу."
да разговара са тако младим
људима, чини му се да с њим почињу да се опходе Као с дететом.
наставља Црвени вук, „ја сам
Када наилази колона деце, саобраћај треба зауставити
итајући „20 октобар“, пао ми је у очи допис о опасности која прети деци приликом преласка преко улице. У допису је пстакнуто да би се та опасност могла отклонити када, би свака учитељица имала права да заустави саобраћај док прати колону школске деце. Постоји и саобраћајни пропис који одређује да возачи успоре нли преквну вожњу _ приликом преласка колона и поворки преко улице, као и кад пролазе поред школских зграда. % Нажалост, возачи се веома мало обазиру на саобраћајне прописе, ва учитељице које заустављају саобраћај и на школску децу која прелазе преко улице. _ Мени, као учитељици, догодило се да стојим и чекам са децом скоро 15 минута, јер ни један возач није обратио пажњу на моју подигнуту руку, вако је то било на Булевару Црвене армије у доба најживљег промета. Требало би у саобраћајним прописима прецизирати да возачи зауставе кола када им учитељице дају знак. На тај начин избегле би се многе саобраћајне незгоде које могу да настану јако неко дете истрчи из колоне па га повреде кола У брзој и неопрезној вожњи, НАТАЛИЈА НЕШКОВИЋ Прва основна организација
е
Шетње болесника који траже лекове
аша чародна власт улаже мно Н го напора да заштити народно здравље. Поред свих тих напо ра, због разних узрока, ипак недостају понеки лекови у нацим апотекама. Због тог недостатка мо ра болесник да обилази све мо-
15 Зи
гуће апотеке у граду док пронађе прописани лек.
Требало би при Државном 32воду за социјално осигурање успо ставити биро где би се болесник обратио да га службено лице упути где може добити лек који му је потребан. Исто тако, требало
ж. Муштерије - лопови
|| јровен Теразијама, видела сам у излогу продавнице „,Текстилни пролаводи Србије“ веку свилу која ми се нарочито свидела. Ушла сат у радњу и замолила намештеника који продаје свилу да ми покаже такву робу каква је у излоту. Он ми је показао неку другу свилу, сличну оној у излогу. Приметила сам му учтиво, да ми се чини да је то друга свила, а ош ме је убеђивао да је иста.
Захвалила сам се им пошла, а от је, обраћајући се другим купцима добацно: Б
— Како је ова муштерија безобразна. Увредило ме је то, јер чичим инсам дала повода за такво добацивање, па сам га упитала зашто је то рекао. Уместо да се извини, одговорио ми је:
— Ви сте безобразни!
Жалила сам се пословођи, кога такав поступак није нарочито изненадио; дошао је само и покавао ми свилу коју сам тражила, а коју ми намеште. ник није хтео да покаже.
Намештеник ми је, ваљда да би Допунио своју изјаву, пред пословођом рекао:
— Муштерије су и лопови, а не са мо безобразне. · Изитшла сам из радње да не бих још
што чула од овога „културног“ трговца. М. Ч.
би да апотеке одмах извештавају ла им је извесна врста лека нестала, па би биро увек имао о томе сталан преглед. На тај начин отклонило би се трчкарање 560лесника од апотеке до апотеке, поштедело би се њихово здравље м уштедело много времена.
'маза РАДОЈЧИЋ
жх
„Оправдан“ разлог
вадесет четвртог октобра, око 1 сат, ишао је полупразан трамвај број ". Грађани који су покушали да уђу у трамвај код поштанске штедионице, наишли су на жесток отпор кондуктерке која је стала на врата и није дозволила ни једном путнику да уђе. на њиково _ наваљивање и протесте објаснила је у чему је ствар. Она је утрошила све блокове са картама им излаз те незгодне ситуације нашла је у томе да се кола шетају полупразна док не ститне смена која ће их снабдети са картама. Разуме се, грађани који су журили својим послом нису прихватили овакво објашњење. — шта се мене тичу твје карте, ја идем на свој посао. читава гужва се направила дож
су кола кренула да наставе шет-.
њу до идуће станице где се. ова сцена, вероватно, поновила.
Ш“роко .„право" намештеника Градског саобраћајног
предузећа
ошао сам друтот 0. м. око 11.15
часова, са Славије тролејбусом број 31 у намери да идем до школе Војислава Илића. Када је тролејбус ститао до угла Грчића Миленка и Војислава Илића улице, прве станице после Црвено, Крста, нешгтто се дуже задржао нето обично. Заинтересовао ме је уз рок овог задржавања па сам потледао кроз прозор, да видим шта се напољу дешава. Приметио сам | само једног старијег човека, службеника градскот саобраћајнот предузећа, како сам по оделу оценио, како гура празно буре за купус од око 200 литара запремине. Зачуше се неколико удараца у врата ог тролејбуса и он, уз номоћ кондуктера број 743, зачас убаци блатњаво буре у тролејбус и укрца се за њим.
путници "почеше да нетодују што се буре превози тролејбусом. када обично не дозвољавају ни неки мало већи пакет у њега да се уноси. На све ове примедбе „чича са буретом“ одговарао је:
= имам права. Вама ако се не свиђа – жалите се. Даћ“ зам иј| број легитимације, м наставио је да се смеје и прича са кондуктером. Требало би утврдити право и на плаћање казни оних службеника Градског саобраћајног предузећа, као и других грађана, који ематрају да ммају право да користе тролејбус. као шпедитерска кола за превоз својих личних ствари. У противном упропастићемо наше нове тролејбусе тако да ћемо морати на посао м ес посла пешке да идемо.
Никола СТАНКОВИЋ Јасеничка 38
Ко је крив што су многи граБани због немарности кондуктера изгубили без потребе много времена, док су се кола шетала полу-
празна на штету грађана и Дирекције7 Како се смело дозволити. да кондуктер нема довољно карата у време када је потребно коришћење пунот капацитета колат Невенка МАРКОВИЋ Банијска 12
_ жж Да скратим стопалаг
оцепао сам ђонове, а пошто имам купон, понео сам ципеле на поправку. Свратих код једног обућара, али он ме одби, говорећи да има
исувише посла. Покушао сам «од обућарске задруге у Сремској улици, али ме је дочекао одговор:
„Немамо кожвог ђона“. А видео сам
Јовановића 1/у, тел. редакције 20-443 п 21-957; администрације 22-210 Одговорњи уреднии Славко Јанковић,
Чек. рал,
ла полутке ђона леже ча све стране у радионици.
Продужих своје лутање. Уђох код обућара Ранка Димитријевића у Призренској 7 и он ми, на моју велику радост, одговори да ципеле може пођонити. Али природа ме је несрећног створила, јер носим ципелу број 45, те ми и овај обућар одби поправку јер, вели: „Потребно ми је пола ки. лограма ђона за те ципеле, а добијам свега 200 грама за пар ђонова“. Рекао сам му да он поправља и женске и дечје ципеле за које треба мање од 200 грама ђона, али је све било узалуд. Ето, тако сам ја лутао тражећи неког обућара који би ми поправио пи. пеле. Да ли моја несрећна природа ногу број 45, или шпекулантска при-' рода обућара Ранка, неко је свакако! крив,
Витомир МИТРОВИЋ
фах 252
| на београдској
Штампарија _Шгампарско-издавачког 1-9069114. Пош. ЈУ
Још један непознати назив. Сим, Гап. Ко зпа колико их још има, Пин би био срећан кад би све те називе знао напамет.
„Знам да те зову ГПУ."
"То није истина! Не треба да ме тако називаш!" „Зашто2"
„Зато што сада немамо пред собом сопијали- _
ИЧК волуци већ _ народно-ослободилачку. спора ЈЕ РО. да ослободимо Италију, а после ћемо позвати буржоазију на одговорност, Схваташ ли" - ,
„Да ли познајеш моју сеструг" запита га Пин. томе питању овде није било места, али Пин је зећ желео да пређе на другу, за њ разумљивију тему.
„Не". одговори Црвени вук.
„То је она црнка из Паруђио Лунго."
ЈА шта је она" хако шта јег Сви је знају. Готово је неверо-
ватно да младић као што је Црвени вук не зна за Пинову сестру. Пин је у том тренутку зажелео да позове све затворенике па да им исприча о својој сестри.
„За мене за сада жене не постоје, разумеш лир За то ћу увек имати довољно времена.
„А ако те сутра стреља;у2"
„Па, вилећемо ко ће кога!"
"Како то мислиш2", пита га Пин.
Црвени вук за часак размишља а затим шапуће Пину на ухо:
„Имам један план. Ако ми пође за руком да га остварим, побећи ћу, а после ће ми фашисти платити за све ово, Сви до једног!"
(Превео Л. В.).
итало калвино
Како смо војевали за Стил
регори човек многе навике, одважно креће У Ново, а ипак остао неки секторчић на коме је још неком врпцом везан за Старо, ми маломало она га цимне уназад.
Ето, ја имам собне папуче. Старе, прастаре. Потпетице им отпале, лубови изгажени, кроз леву испада палац. Али, ја их волим. Навикао сам, не могу од њих да се растанем. И када ми је жена купила нове (каже: брукам је кад се са старим појавим пред гостима), ево шта сам урадио: изгазио лубове, изгњечио као праља мокру крпу, провртео рупу за радознали палац да извирује кад му се прохте. Прилагодио их њиховим претходницама.
Међутим, не дешава се то само код појединца. Испољи се то и код мноштва појединаца. Узмиме само мсторију трамваја.
Причао ми отац како су изгледали кад улици појавили они први, са кољским запрегама. Навикао наш свет дотле да иде пешке или да се вози фијакерима. И какве смицалице све нису правили у знак протеста против ове новине! На полазној станици даду коњима да оњуше бибер и алеву паприку, па после кондуктер не може да их заустави све до последње станице. Или изукрштају дизгине, па на окуци возач хоће па окрене коње улево, а они пођу удесно и трамва, искочи из шина. Али, ајде добро, то је можда, било и кочијашно масло из конкурентских побуда.
Некако су трамваји ипак ушли у свакодневну употребу наших грађана. Наравно, добили су свој стил: по поду смеће, споља олупани, прозори разбијени или излепљени _ десетинама старих плаката и слично. Главно је: навикло се на њих.
Тада су се појавили тролејбуси. Нови, раскошни, удобни, То је било ван нашег Требало'их је преудесити.
Закотрљали су се они улицама тамо негде упролеће. У доба када је свако у нарамку носио фишек с трешњама. За неколико дана под им је био прекривен коштицама као поље после сетве. Преко њих су полегле старе карте, разне хартијице, пикавци угашени при уласку и други артикли за ђубравнички асортиман. А онда, према годишњем добу, слагали су се доле огрисци од јабука, петељке од грожђа, печене семенке од бундева, поред оста» лих горепоменутих сировина.
Ишло се даље. На улазу, у средини, била је грађена усправна шипка. Требало је да служи прихватање при пењању. Улазе двоје по двоје са обе њене стране и свако се помогне, придржи се за њу. То није одговарало нашем темпераменту. Какво улажење двоје по двоје — ми проваљујемо као брашно из поцепаног џака! Какво придржавање — ми у тролејбус упадамо избачени из гомиле као сапун што искочи између прстију!
шипку смо лепо извадили и предали кондуктеру.
Објекат следеће преправке били су сатови. СтаЈали су над шоферовим седиштем, Показивали време — два сата напред или два сата заостајања шта мари, као и остали београдски улични часовници. Углавном: радили су. Кажу да жене не воле кад их питате за године. Али ни ми не маримо да нас нешто стално опомиње како старимо. Сем тота, ми у старим трамвајима нисмо навикли да буду сатови. А и надлежни су нашли разумевања за наше мргођење на ту новину. Зашто да се путнику узбуђује савест ако се погледом на сат опомене да је у свом планираном времену на дневним дужностима нешто пропустио или негде задоцнио, Пустимо нека се свет равна у времену као и његови стари: према изласку сунца и месеца. И.. сатови су скинути.
Онда је на ред дошло да се удовољи навици у погледу гужве. У новом тролејбусу бвеле су удобне столице: са стране, у средини. Стајање само где је простор за пролаз. Онима што седе — комотно, нико им се није оклембесио на леђа, ничији им се лакат није забио у трбух. У нашим приликама противно старим навикама! Нема оног задовољства да зарежиш на узурпатора до себе, да неком станеш на ногу, да удариш некога по слабинама.
Преграђуј! Опет по старом! Смета нам комфор! Најпре смо извалили једну, две столице, а после нам надлежни и по други пут изишли у сусрет: демонтирали средњи рел, оставили само понеку столицу,
сјајни, стила,
У“ за
· да нас полако привикавају....
Тако смо, углавном, опет истерали свој стил. Дотерали нови тролејбус на наш укус, као ја своје нове папуче.
Наравно, нећемо да за тролејбус упрегнемо коњску запрегу, е, па нисмо ми баш такви, волимо понешто ново, али све треба изводити тако да не буде исувише нагло, него натенане — да се увежбамо.
В. КОМАРЕЦКИ
су се
сањаре ивцесте-2-
Г | МИШ еминентни ННВ Га ватаЊ
предузећа Народног фронта Србије,