20. октобар

|

ПРИЧА „20 ОКТОБРА“

иле кућерак из ла , жног тла као отровне печурка. превомноћ. У ан _ засмкви ' нагнут ров од зарђалог олуманог лима. Једно сле по око појави се над жабокречином 'устајаих нода. Црну празну дупљу упери на пусте вр_ баве шуме утонуле у јутарње јесење магле, тамо де леко с онс страпес Дунава.

Сива жена дуге неочешљаине косе, с жутим блатом на рукама све до танких шиљатих лаката мало жи пред кућерком ватру. Радила је то ужурбано, хукнупши каткад тако да су јој се упалс груди У прљавсм мушком капуту болно надималс. Рукавима, исуресавијаним до изнад лаката, брисала је У хладној јутарњој злази иос. За житко жуто блато на њеним мршавим босим ногама лепила се птросута ситна слама,

Торе се већ пушисо пробуђени град, не опажа јућИ под својим ногама овај мали живот.

Жена потстакне ватру. Пристави задимљени велики лонац. Погледа.на блатни нагнути _Бућерах који је тешко одисао, као на мокраћу. Онда се окрете тамо, пут великог дрвеног корита на двема даскама испрсканим кречом. ,

Тамо је још спавало њешо двоје деце.

— Џеро! — тихо зовну жена.

Из хућсрка измили чсвек. М он је био бос. Блато му је допирало до колена, још мокро. На длакавим грудима имао је прљаво белу кошуљу без рукава. На очима су му се млечно белиле мрене слепца.

Полако се приолижарао ватри, то раскаљаном клизавом тлу.

— Готово — рече човек, предахлувши дубоко. =— Тако омо копали и 1916, оне ноћи кад ме је погодило. Копали смо целу ноћ, ров је био дугачак и дубок, али у зору смо били готови м више мам ништа нису мотли...

Извади из мепа напола угашену цитарету, тринесе је устима.

— Дај ми ватре — рече жени.

Прљава цигарета задими пуцкарајући. Вода у донцу заструји.

Кућерак, као изгубљен. мртво је бдио над зелевим мочварама којс су се будиле. Чу се рекет жаба, јошг је било рано м комарци су зујели око ватре. Гола пољена све до Дунава, јарци препуни воде, мнепомичне и зеленкасте, обрасли трском између које су се белсле главе локвања — све се то губило у јутарњој пари,

Умртвљен Дунав жутео се у даљини, скоро не отичући.

— Треба унети ствари — рече жема. — Овда нам ишта но могу ако дођу...

Велико црвено сунце виси над димњацима.

Паја и ја одлазимо полако Уском улицом, очију упртих у дотрајаљлу калдрму. Сатињемо се код сваког пикавца ми стављамо их редом У мептове. пушимо већ дуго, ји од летос. Одмичемо полако напред. Паја има бољу страну улице, али се: ја тештим тиме да код Рибаре има увек доста пикаваца. При томе видим влажна, жута, У бркове м браду зарасла уста рибара и у једном њиховом крају велики уташени микавац. Кад наиђе муштерија они увек мспљуну пиказац, узимају пуне шаке риба пред собом м мтоказују их, говорећи гласмто м брзо. Пикавац остајс да лежи на мокром бетоту.

Идемо на Дунав. Већ више од месец дана од“ лазимо тако сваког јутра. Завлачимо се у опустелу. полуразрушену Феућу код Пумпес и пушимо. После чепркамо све до подне по сметлиштима, тражећи старе крпе. Пред капијом дувамо један другоме У нос: на влажном јаком речном ваздуху изветрени дуван не осећа се више.

— Терај! — каже маја.

Растајемо се, утоворивши састанак за сутра.

Тухаили смо Рибару. Џепови су нам пуни ме тажених, влажних, полуиспражњених пикавмца. Кад изађемо из последњо улице -— појуримо, нестрпљиви да се што пре сакријемо у наше скровиште. Паја води. Хоћу да га доститнем, натињем све своје снаге, али Паја одједном зистаје м даје ми иза леђа знак руком, загледамши се у чешто пред собом, Стижем та. „

Зпрчени, жућкасти ембрио Пиштољ-мате, са мостварном посадином која се пуши, перзута. се чтред нама на влажној густој светлости сунца.

— Кућа!

— Кућа!

— Јуче није била!

— Јуче није била!

Заборављамо на пикавце у метвоветма, УИзвена“ ђени, не протоварамо више ни рети,

Жена код кућерка се накашље, погледа нас, па продужи да меша качамеак у лонцу мад о њиштем,

Стојимо дуго непомични, зачуђено чзатледани 7 тихи, једва чујни рад жене око мнаереног бтатног кућђерка који се не миче, који је јава. Око ње ми ле им бауљају два мала детета, хватајућит је за жрајеве сукње, испрскане блатом... |

Не видимо како се до овог кунержа диже лрути, па трећи, па четврти — како се диже четава мала улица наерених блатних вућерака, па друга, па трећа, па четврта... Не видимо како се над правим мочварама подиже језовито читава једна блатва зарош, како се с лупом отварају ниске мале бека нице и кафанице, м како се пред њима, у бтажу, играју деца. Не чујемо цилик цитаноких зиолеина У сутон м вечни, бескрајни дечји плач:

— ма-ма, ма-ма!... .

— Трчимо натрат, на Пољанче. Престижемо један другог, задихани смо ми црвени у лишу Уд трчања.

— Ратко!

— иИване!

— катице!

Дозивамо у један глас из све снате маљу сиву гомилу на другом крају Пољанчета, код, Рупе, гли она нас још не чује. ,

И пуче те јесени глас, мечујан, свуда продира, глас, одбијајући се од пасељених перукрефисккх рупчага, лебдећи као дух над уснулим барама, улазећи као драт гост у димљива, телесима пренатритана поткровља, ширећи светлост на људска лица.

Блистави град горе протетну се м стресе са гебе све, као тамад.

Све се спусти доле, на дунавске мочваре. А оно се податно- отетле, у даљину, У плиризну у

И захвати душе велика творачке трозница. 3акроечише се зелени крвотоци јаркова, над њима се подитошо вечна обитаваштишта. Живодејрница = 110стаде — центар праљудског предтрађа ма мочвара ма, а безброј слепих очију појави се вид услафа им. водама, гледајући мепомично у матлену. даљину,

И отпозеше велике ноћи Стварања. с

Следеће ноћи никњшуше још три кућерка,

Треће још три.

Четврте још три.

пете девет. «

Шесте пет.

И седми дан — падала је виша += затужи Мич

_____---ннннннинн нити ттта а

пипајући ногама

АННТО

личући као пребијена покисла птица питамака виолина над ниским зарђалим крововима још мекрштенот тредтрађа, које после тростачки мазваше: , Пиштољ -мела . _ — ра-мо-на-а.. — тужио је мчозечији глас са виолином зе плачући немоћно се пробијго роз сиву завесу кише. , '

— Ра-мо-наља.., — лебдео је меланхолични глас.

мовека над ниским покислим крововима људских обитавалишта као безнадна предсмртња тужаљка све виолинс требало је да умру, новине су већ увелико писале о тон-филму.

и зеаживе Пиштољ-мала тимим својим, пакленим својим животом беде, тамо дубоко доле под "ногама блиставог града. –

Предграђе праља. -

Предграђе инвалида.

предграђе крпара.

Тредграђе коскара.

Сиво. блатно, праљудско твим маларичним водама.

Човека с белим очима често виђам. Паја и ја увећ му дајемо пикавце.

Још не читам новине. У њима се води учтива бескрајна полемика. Судбина Пиштољ-мале прнњи се у новинским стутидима.

предграђе над мр-

— Нека остану! — говоре псвудосоцијални аутори. А

— Не могу остати! — лупају нотом о под опнлтиноски експерти.

— Човечност — подижу свечано кажимпрст псеулбеоцијални аутори.

— Терен је подводан! — севају неумољиво, тозлаћеним наочарима, отпптински експерти.

Месецима траје тај бој. Олова не недостаје.

А

и |

Вага која не вага и не важи

ре извесног времена на Железничкој

| База Београд — Дунав постављена

је аутоматска вага за мерење. Међу-

чим, већ после краћег времена нестало је у

тој вати карата, 8 на њој и даље пише да

треба убацити два динара како бисмо дооре карту о тачној тежини.

(у

>

Како је ово пролазно. место где свакота дана прође мното хиљада путника, убацују стотине њих два динара. Али вата враде тај новац. То би требало што пре мсправити: илм оправити вагу или написати на њој да

је она немистравна. Љубисав |Моро

ж Кроз наше паркове

сћ у првим пролећним данима бео-

градски паркови постају центри за одмор великот броја људи, на првом месту мајки с децом.

Зато се морамо озбиљно затитати, зашто управа паркова пропушта тако озбиљну ствар као што је случај с једним делом гвоздене ограде на Великом Калемегдану. већ дуже времена ту медостаје само неколико метара ограде, махо је доле празан тростор,

лубск око десет, па можла м виле метара, Утралеће обрасте сва то зеленилом и тештко со може тај маљи амбис, уоште приметити. Колико је то место опасно по децу, јер је марочито у вечерњим часовима чест случај да се дето заигра и одјури баш близу тота места! Лепа Д. Моповић

ж Камена сода

аае домаћине су мнавикле да у дома-

винству употребљавају камену соду

за прање рубља, за рибање и уотнште

У другим домаћим пословима, али сада је

· камена. сода под тиунском расподелом им даје

со само у замену за извесне пољопривредне тизоизводе. | ј

Неки сељаци злоупотребљавају ову соду

на тај начин што праве сапум, скумоџен,

ДЕДА А ВЕБ АНАЛИМА НАПОНА НАТАН БАНАНА НЕНА АНА АЕ НАНОВО ВПвианн

ДАВНА НАРАВНО НАПРЕТКА

| >

Под изразом „блокада“ нодразумева се у шаховској партији одузимање једног мли венег броја моља извесној | противничкој

фигури, · а неки пут и читавој трупи противничких фигура, Блокирана. фитура мли уопште нема могућност кретања, или ако ступи на неко. поље биће тучена, Најлакше је блокирати | противнишког пешака, коме се затвори датим пут било својим 'пешаком „ бидо фигуром веће вредности. Делимична блокада јео чест слу“ _ чај у партији, ДдоБ се пџотпува реЂе дотађа и тада настаје изнуди- те же, због које блокирана страна - % бе . готово редовно туби. Само у изу„ветним случајевима може се наћи спаса помоћу пата,

РЕВИЗОРА ИЗМИРЕЊА НА

пи СљА Љ рани,

савјети вене „4

ПЕРИОДИ РУБИНА ЕН

Значај блока

4

Бели на потезу добија. У овој завршници бели мма до-

душе две фигуре са којима се

-мМаљ

Пиштољ-мела треба да се вазнесе на небо!

На зомљи јој нема места!

Позлаћене маочари су победиле,

Ђраћам се из школе нули. Од глади вртоглавицу.

Прво прошећно сунце изгрева ка тамо далеко, над Звездаром.

Из' калдрме клијају прве траве. ,

Најрадије бих сео на тротогр и благо 'додиривао те мале уске зелене струкове.

Силазим низ стрму раскопану бескрајно уморан.

оглед ми лута далеко оне стране Дунгва. никад• нисам равнице!

пијуци радника који поправљају улипу звоне.

Сести! Гледати их! Никад се више не дићи!

има ли шта за јело код куће! Израдио сам му све три једначине! Како се само клања онај Рус шеофер балавом Мијовићу кад га одвози из школе вући! Још мало... Морам да Пожурим.

пијуци звоно.

Из камена лете искре.

Испразљам се, корачам

осећам

из белих обла-

улицу полако. иза врбових шума с стигао на оне

чвршће. Близу сам

већ. Мерим очима растојање — поглед ми запиње о кровове. Пуиштољ-мале, Шта се то дешава тамо! з већ јасно

Трчим, ноте као да не додирују тло, видим како тамо, над стиснутим ниским, пиштоље малоким кућерцима одблескују на СУНЦУ дебели шлемови "ватротасаца.

На путу ми, насред улице, рила је руке, једва је, препознајем,

— руше је-е! — довикује ми мајка не заустављајући ме,

стоји жена. Рашти~

као да је злато, јер га продају чак и по 500 динара килотрам. Кад се узме да од једног килограма соде може бити неколико килограма сапуна, онда се види колики је ту профит.

да би се спречило штпекулисање са содом потребно је да се ова камена сода пусти у слободну продају по комерцијалним ценама.

Алехсандар Нововић

зе а Шерет писмо

ју га за производњу грађевинског ма-

• ~

ННВ КВАНТНА РАВНЕ НАПАМЕТ МАВАРА.

теријала Министарства грађевина НР Србије упутила је писмо бр. 823 од 1

маја о. г. на адресу „Потисје“, индустрија цитле и црепа, Кањижа.

Ма да је писмо читко адресовано, ипак се десило да је оно ститло 16 маја у — Прњанор. пошта Прњавор враћа писмо 19 маја у

Београд. Пошта Београд (нечитак број и

датум) прима писмо и баца га у фах Градске

мндустрије цигле и црепа „Македонија“, у-

место ха га упути на праву адресу мли вра-

ти тоиниљаоцу, Писмо је тако нађено у фаху ва дан 24 маја.

На тај начин, због аљкавости, писмо је

. '

гпеавело на путу тачно оних сујеверних

„несрећеих тринаест“ дана, а није уручено

коме треба.

„Ма

Градска индустрија цитле им црепа кедонија“ вратила је писмо истога; дана по1ниљаоцу (на „даљу надлежност“, с мадом да

ће убудуће поштари од Прњавора.

разликовати Кањижу

Бранко Куцунски,

ж захумска улица

| ражим Захумску улицу. Приђем саоТ браћајном милиционару. А још траје Саобраћајна недеља. М питам га:

_ Где је Захумска улица

= Не

Одем до даље раскрснице м питам опет, Не зна ни он.

— На зар, друже, немаш ти списак улица у мепуг

~— Немам. Што немаш ти!..

Изгледа ми да би било много паметиије да тај списак имају саобраћајни милициовари у мепу, јер нема толико хартије да пола милиона Београђана и њихових тостију носе у мепу чак и списак улица.

знам.

!

14 РИМА

аховској оороби

може постићи мат. Међутим тетшкоћа је у томе што једна од тих фигура у следећим потезима има да падне, у што се је лако уверити. Постоји ипак врло фини маневар да бели помоћу блокаде добије игру.

=

РојоХај хаугашсе А. Киђеја Ј2 ргобјог Ђгоја: ђе — Кеа, 116, Рр2; сли — Кач, ћаг7, Ра, с7, 25, 16. Веп па рогјсхи доба. ВеХепје: 1, 116—е7, с7—е5; 9. Ке7—18! Ка7—ђ6; 3. 118—46, ЕЉб6—а7; 4. 1,46—<7, 1615; 5. 1,27-—46! ћб—14; 6. 5,46—е7, 14 ћд; 7. бе7:е5, ћз—ћ2; 8. Еа5—

„сђ, ћа—ћ10; 9. 52—р8 таћ, Оуо је гјаупа уагЏапфа

• :

хе -

=

Око ње се одједном искупи цела Уска улица, жаморећи све јаче. ч растући жамор остаје замном. ;

се већ "пред узавжелом Пиштаље 1 ј '

1

Налазим

мелом. Крикови деце секу ваздух. · — Так - так! — ударају методимно кратке се

виде ватрогасаца.

Кровови се сурвавају. у

Секира заблиста на сунцу пред, једним кућерком, удара звонко У жута, широм отворена врата. На прагу стоји раштчулана млада жема, на једној руши јој је о врат обешено дете које зри. шти. Друтом руком се грчевито држи за начет зид у вратима.

_- Уубисте ми дете! — продире њем крик над јачавајући све остале хрикове, :

Труле даске ссс треском руше ма чемљу,

псовке.

Јауци.

Так - так, так - такј,. у .

Блештави шлемови се знојс на ПРВОМ вруцем пролећном сунцу. чи

из једног кућерка с кога је већ свмнут кров износе као вреда белог великог мовека чије очи отсутно гледају у даљиму, далеко негде тиревсо кубе вова који се руше. Носе та као велику, белу, меку ствар.

— У несвест, пала је У несвест! — усклобуча се гомила на једном свом крају, дрхтава м ван себе,

— Склони се, склони се с пута! — јечи страшни надљудески глас жене која држи белу отсутну главу у рукама. Високи ватрогасац одмиче, њего. во црвено ухрањено лице укочи се у месхватању,

Угледам пају.

— Пајо-о!

Паја се не осврће. Видим како вичем уснама кас “~ псовци. Вуче огроман гвоздени кревет по зе Нека стара, седа жена плачући му помаже, Џритрчим. Ћутећи прихватам један крај. Ву“ чемо га заједно по блату. А Опроман ватрогасац нас обилази, кидулцући на кокошарник.

Сунце пече. Суве даске крцкају.

“

мви,

неки

'Так-так, так-так! Ментрала, као у страшном сну; отогнуто сви+ ра подне... '

Пиштољ-мата већ давно не постоји. Збрисана је. Сравњена са земљом. Нећетш јој маћи траг.

Каткад се искрадам из свог живота. Враћам се у магле. Силазим отсутно преко асфалта, преко калдрме, преко утабане, котцхивама обрасле земље, блатом падином на пољане и мочваре мог детињства. Оковане у челик шина и цемент насипа, голе и као безживотне, оне ипак још живе својим ту“ жним животом који мико, сем мене, не види.

Дижем са земље камен који ме већ десет година очекује увек на истом месту и бацам га да леко испред себе.

— Не ваља! — каже Паја који је пре две то дине негде у Ваљеву умро од туберкулозе.

'Трчимо обоје ка камену који је пао у зелено. жути жбун котрива, Црвепкасти искрпљени очев капут на Пајиним леђима ландара им удара ме у на пети бок. Пружамо скоро истовремено руке, дођа“ | вола, нема пеку коприве!

— Сад ћеш да видиш како са баца! — каже Паја и узима залет и као увек изванредно вешто замахује руком. Али онда наједном заостаје. Баца камен у страну и јури у травцу где је требало да падне камен. Погледам на ону страну. џ

Нешто црвено, као отворена велика булка, ле. прша к нама. .

— Здраво! — трчимо обоје у сусрет Катици која се полако им с победничким изразом на лицу приближава, носећи у руци изнад главе стару лопту од врпа. Лопта је крива као јаје, из ње виси један жути, однекуд тако познати дроњак, зар није та лопта остала једном у олуку на крову виле ЈО5симовићевих, који нам вуеце мису дали да је скинемо“

Мриближавам се задихан. Али зашто се ке тица више не миче! '

Ужаснут зурим у ниску | непомичиу наслагу новопечених црвених цитала предамном у трави

Јарка светлост ме овег обасја. Одасвуљ 87" соко горс предамном блиста нова електрична Це: трала као устремљенти отромни темк. Примакла се одједном тако близу, још мало па ће замарати 588" џама целу, гродирном жутом светлошћу обасјану Пољану. ;

Паја одједном ишчили, да ли је икада 79 стојао Наја!

Звук аутомобилске сирене из греда допире као паничан дозив,

Сам сам.

чујем тупи бат својих корака по земље. као по гробовима. ~

Браћам се нашем великом ће бит стварност:

— Светлост и лепота,

Дуназ шуми и хучи.

Чедомир „Ниндеровић (Из брошуре: „Три приповетке“ .

сму који

= мат

| Одговорни уреднив Дратутин Шолајић 5 Улица Ра |тора Драг. Јовачовића 117 • Тел. 20-443 + 4 || рачун 103-9060386 + Тошт фах 752 5 штам“

та Србије Београд,

| Штампароко + мздавачког предузећа Народног фров | | Блајковићева улица 6001 "