20. октобар
аланка је наша била као м све друге: чаршлија, ћепснци, авлије са паткама, све то кроз средину филовано правом турском калдрмом, ивело се код нас од вајкада некако монотоно, а дух паланке је, једном речју, спокојно дрема> и мировао као позната Вампирска бара у лизадама на исриферији наше вароши. Сви су углавном били задовољни таквим стањем. Истина, неколицина људи је беснела на овако зарарложени начин живота, критиковала конзервативне навике, говорила да је то. азијатска нело. кретност, м често у кафани жучно употребљавала реч „прогрес“. Али би тада деда-Спира, вајпоштованија старина наше паланкс, љутито треснуо шавом о сто п дрекнуо:
— Куш, бре, ти см анархиста. Шта фали овом животу кад сам ја у њему догурао до осамдесетет!
Дитао би се и отишао да обиђе своје кошнипе, а са њим су увређено одлазили и остали чувари патријархалног реда — који до својих винотрада, који до свиња, или других послова.
Рат је из темеља уздрмао устајали живот свију вас, а кад се окончао ми дођоше дани ослобођења, они чувари латријархалног реда одахнуше: „Но, хвала богу, сад ћемо опет по старом".
Али по староме не пође. Појавише се нови људи који дигоше свој глас, старе стубове паланке не потражише, него ударише нове и на њима започеше да дижу мов живот, М као да кроз устајалу површину Вампирскес баре зажубори брзи горски поток.
Наши конзервативци се нашли у чуду. „Чек, чек, ви нешто мењате, нов живот 'оћете, а не пи. тате нас да ж се и ми слажемо“ — пребацује деда-Спира своме најстаријем унуку који је изабран за одборника. Ствари су се, међутим, неумитно мељале и без његове сагласности. Сваки дан је доносио по неку новину, а међу њима се нваласила м следећа:
Жао бомба треснпу једнога дана сред наше старе патријархалне житеље вест да ће се отворити дом културе. Увече су сви они спокојно полегали већ У осам часова, а сутрадан је необични глас почео нагло да се шири. До подне се затаљасао кроз све сокаке, авлије, буџакс, крај паланачке чесме, по кафанама, на раскрсницама, и на сваком месташцету где је дисао људски створ. Шта ће њешма дом културе Са тим културним установама већ су и. мали једаппут муке — кад се пре рата подизало варошко купатило. М тада су се опирали м борили за одбрану свога мира м навика, на крају се многи и привикли на тај културатт рад — сваке су суботе ишли у купатило, А сада још м дом културе!
Узбуђење је било колективно, али су прво иступили појединци. Чика Чеда, воскар, кад год сретне неког од својих пријатеља, почиње да се вајка.
— Е, прикашине, прикашине, срећно се живело, славе, бре, заветине, гибанице, јагањци на ражњу. Мишина у бога беху и они наши вечерњи разговори на клупама пред капијом, па чаврљање уз киселе краставце и чокањчиће, па — добро нај-
мако је могло к'о што беше у стара времена, да ти снаја лепо спере ноте, а жена истрља леђа док се купаш у кориту. „Али шта сад да се ради са овом новином, тајанственом установом домом културегт!
Кафеџија Ера, газда најпознатије кафане у паланци „Калифорнија", бесно је шетао од стола до стола, сваком се госту уносио у лице м доказивао:
— Ама, зашто дом културет Зар моја кафана
роши2 За госте купујем све новине, овде се м читају и препричавају. Од вајкада се само код мене воде разговори м о светским им о домаћим политичким и културним питањима. Код мене су свраћали посланици и општинске ћате, учитељи и чиновници. Први културни људи. Па колико сам, бре, полагао на уметност :тамбурашки оркестар сам свако лето доводио, а и оне циркузамне — све само муштерији да угодим. Па, бре, игранке са лутрију, па билијар - „гиригари", па ни шах нисам бранио да се игра. А сад — не знам некакав тамо њихов дом културе!... Богами, помјатељу, ови раде наопако.
За својим уобичајеним столом, који је већ тоБом времена добио назив „госин-Пајин сто" увређено је седео господин Паја, пензиомер. господти Паја је већ кодинама наш најкомпетентнији коментатор и тумач свих политичких догађаја. За време окупације стекао је завидну славу објашњавајуки војничку стратегију зараћених сила м то користећи палидрвца као пешадију, чокањчиће као моторизацију, а пиксле као артилермју. Нервозно вр. тећи пикслу из које је прошлих година сипао 2ртилериску салву на непријатељске позиције, презриво је мрмљао кроз зубе:
— Дом културе... Конференције.. усмене новине... Дођем ја, а тамо неки скоројевић мени да ту: мачи политичку ситуацију! Скандал, тосподо!
У вези с отварањем дома културе нашао се по вод те се м чика-Тоша, воденичар, осетио увређе. ним. Педесет година решава он помоћу класичног рабоша све компликоване рачуне у својој млинарској индустрији, па му сада протурају да ће се уписати на некакав аналфабетски течај како би научио писмену рачуницу.
Узнемирени стари конзервативни духови су мз дана у дан причали све већа чуда о „тајанственој новини" која се приближавала. Баба-Магрена, познати гласоноша наше паланке (која је још пре оног рата презриво пљуцнула на вест да је прона-
дан све своје „абонирце" им саопштила им фришке новости из последње руже.
— Јух, слатка моја, има у Дому д' отворе неку читаоницу м библистеку и да нгтерају им старо м младо ла чита књите — а ко не зна прво на неким куре. Па ће да спреме разна предавања из науку, из пољопривреду, и из тамо неку књижевност. (Као да је то некоме потребно за наш миран живот), па јоће да покупе овај наш поштени свет у циркусне групе да се измотавају, па опет неке друте групе да заједно певају. Ма шта има даље да ти причам — хоће да нас просвећују. Као да смо ми досада пасли траву и сисали ћоше од Грбавог брда.
Међутим, ускоро се услоставило да је већина мита за Дом и сви почели доказивати како је дом културе био баш нсопходан. Поделила се паланха У два табора. М настао расцеп: кидају се пријгтељства, враћгђу се веренички прстени. (Он је за Дом, њени родитељи против), стац се свађа са сином, Содома _ и Гомора! Чика-Чеда се нешто конспира| тивно договарао са деда-Спиром и предлагао му:
— Море митинг да организујемо. И транспаренте да носимо, Да пише „Оставите нас на миру. Пелцовали смо се против богиња, идемо суботом у купаттло, шта нос још мучите и са домом културет“
— Јес — нећка се деда-Опира, а кој Ће да ти носи мотку с транспарентом, кад сва млађарија оде уз њих. Нећемо ми, еснаф људи, не приличи се то нама.
Али борба се свршила у корист Дома. Затворише „Калифорнију" „пребрисаше стару фирму и крупним словима исписали: „Дом културе". М звезду изнад поставили, од црвене љицедерске хартије, па унутра фењерче, те ноћу светли.
зад — и онај културни поход суботом у купатило, ,
није одувек била главни културни центар наше ва.
ђена бежична телеграфија јобиграла је за непуни ·
ПРИЧА „20 ОкТОБ7 д“
ж
алт. кор ИЕ у
Било је свечано отварање. Стари учитељ Тоза који је своју учитељску каријсру оспочео вероватно још кад су ђако учили: Аз, Буки, Бједи, Глагол, схвативши да м он мма везе са тим Домом, да то такорећи спада у његову надлежност, примимо се да одржи говор:
— Другови, — званично мрмља библиски уча у старом друштву је нероду била ускраћена просвета. Грцали смо У мраку од незнања. Сада је свануо дан. Сетите се онога што је песник рекао: „Знање је светлост, знање је моћ — учите, учнте им дан м ноћ". Отсада ће овај Дом бити културни расадвик, просветни фењер, из кога ће се узимати пелцери м зрачити знање широм читаве наше вароши.
После свечаности Дом су закључали, а кључеве је узео чика-Лазар, школски фамуљлус (сматрато се, опет, да је то у његовој надлежности),
Стоји Дом тако један дан, два дана, недељу. М они што су били у табору за „не“, бојажљиво га обилазе околним сокацима. А они што су били за „да“ поносно показују странцима м случајним пролазницима: „Ето, и Дом културе ммамо!“
Стоји тако Дом културе недељама, _ месецима, никоме не смета, никога ме зове: „Дођи у мене, даћу ти мгло културе! Те се м они противници одобровољили некако м причају међу собом: „Тље, и мије тако опасан", притом редосно одахују: „Хваља богу, могло је да буде м горе. Овако се сачува наш мир".
Алм они тто су били за Дом некако се покхуњиљли. Насадилм јаје да се излегне петао, а оно испало мућак. Помашо љутито жали се друг Влада уз сРронта друпу Кости, претседиику меснот одбора:
— Ама зар Дом отворисмо за месну задруту. Мстоварује кроз ар-капију робу и чува је унутра пошто нема свој магацин.
— Јес а и чиновничка мешза смешта кромпир и хупус.
— А жена Лазе фамулуса м чика-Тозе, учитеља, кед перу веш па је кишовито време у њему суше опране чаршаве, кошуље и унтгрцигере, јер су прозори тако удешени да дају дивну промају.
— О, брате, па дабоме да имају м права они аштидомци кад га хвале м кад подругљиво кажу: „Алал вам вера, показало се да је Дом културе прилично корисна установа“.
— Нема ко да покрене, да се нешто ради, овај ваш уча Тоза ни прстом да мрдне. Остарео човек, вије ни школа више за њега. Каже: „Арамлисао Кра локал кад су му затворили „Калифорнију“, или га урекли ови што су били против",
— Ама где је та замена што је тражисмо уместо њега. Ваљда ће нам доћи нека млађа снага, активнија, од иницијативе.
ПА]
ЈОШ НЕШТО О
оследње зутомобилске и мотоцикмистичке трке одржаване су на Аваљ ском друму код Бањице. Мако је почетак заказан за 8 часова, сав 2280браћај је бео обустављењ, на томе делу шута, већ у 8 часова. Тажо шттслив зутомобил, зли
било које саобраћајно средство, није ВЕССНИУ са те стране да уђе у прад од 6 часова, све до завршетка трка.
с обзтром да мамеђу ата 9 часа ПоЖЕ
ж Службени ребус
ре месец дана добити смо решетње за
исељење мз стана, а мало рошније под-
вели смо жалбу. Најзад смо добиљи јепан чудан одговор хоји ни поред најбоље воље м напора висмо могли да прочитамо и рештимо шта ли то пише на акту,
Акт је писан писаћом мапивзом 2 отет није никаво читак. Слузжбешик жуди је по сао мора да је сувише спрото сжватмо да треба да питеди хартију, па је на слабај м трижвадтој хартији жуцао са обе стране тако да су слова толико измешана да се пе може втлита прозжитати.
Овакво решење је писаво на нетој старој машљини ша кхјој зак недостефу пета слова,
Мететим да је нугино да се аљулшоетни за пири жулају жајчиткије, тако да ме буде тометеми, тооје може да мзазове еттитиоиот.
2. 3.
ж
„Камен по камен – палата.,.“
ре меки дан, деветог овог месема, пошао сам да гледам, код „Космаја“, филм „јан Рохач низ Дубе“, у пет сати
по подне, Извадио сам карту од 12.550 дивара, али ми је другарица на каси вратила од 20 дивара само 7, ма да је поред ње, на шажеру, била већа количина поладинараца. веома уносан,
случај, не би
Како се све карте за биоскопе продају за своте које имају пола динара, а како дневно има по неколико претстава, то. она пословица „Камен по камен...“ може овде да се примени са напоменом да је такав а она посао
„=> = = УДЕЛ
срећа што се уносни послови такве врсте не трпе у нашој средини. Стога вам м јављам овај
скинула са дневнота реда. .
У скоро не би било лека „уклетом" дому да протеклог месеца не мензиомисаше старог учитеља м у нашу основну школу дође нова учитељица. Млада, нежна, скоро девојче. Никоме не би ни ва ум пало да ће се она ухватити у коптац са „уклетим“ Домом културе. Али једног дана отвори четка Лаза, фамулус, домска врата. Врава је, истина, била мало зарђала, шкрипало је поприлич:о, али, подмазаше је. Скупила учитељица наше омладинце и омладинке. Тако једног дана, тако друћог, — придолази младеж под воћством нежне девојке скоро свако поподне, затвара се унутра све до вечери, док једне суботе не освануше плакате по тарабама: ЈУ недељу тог и тот
ПРИРЕДБА
рецитације, пескте, позортшни комад
У паланци узбуђење. „Шта ће то да буде. Ко изводиг Нашит! Децат! Унуцит! Ма како то, кота су питалит Нико ништа није ни знао!
Међу „антидомцима“ њастало колебање. Да з' да се иде, или нет Јес' да су противници, али ипах — деца њихова играју, познати. Радозналост их трицка као стара буза мз кожуха. Макар да завире — из авлије, кроз прозорче. И предвече се, као оњажо случајно, појевили ту поред Дома. Неки храбро ушли у салу м отседели читав протрам, неки кришом звирнули кроз врата, а неки из авлије хватали сваку реч м гледупцкали колико су могли да виде. Баба-Макрена се увукла кад је почео позорудиви комад м погасиле се сијалице. Та њен је унук играо малог курира у тој једночинки из партизанског живота! После приредбе сачекала га код куће и као љутито ухватила за уво, али се не зна милује ли, илм грди:
. — А је ли, куче једно, па што својој баби ниси · раније причао да си био партизански курир за време разтат им ја бих нешто спремила да им понесеш.
Сутрадан, кад су јој ва улици честитали, њој мило, мило, им само скромно, скоро срамежљитиф одговара:
— шта ћеш, такав је, на бабу се изметнуо!
МИдућих дана, после те недеље, све до четврт-
ка, причало се и препричавало о приредби, а од“
четвртка почела нагађања хоће ли шта бити идуће недеље.
За то време млада учитељица дошла једно после подне код нашег чика доктора.
— Е, ви ћета да нам држите једно предавање о хитијени. '
чика доктор се мало штрецнвуо, наочари му полетели од корена носа и нагло се зауставили на
Пт ТУ МОТО-ТРКАМА
равне стижу и аутобуси предузећа „Ласта“, који одржавају редован путнички саобраћај са неким градовима у унутрашњости Србије, то је путвишима бито онемогућено ла уђу у град све до завршетка трка. Један саофсраћајни ортан стајао је на осмом километру већ од 8 сати тф ма да трке још нису биле почеле, забрањувао сваки пролаз, Мако бл аутобуси штротали туда за света неколико мижута, што ме би утицало на почетак трка, жоља и путници су морали да чекају све до завршетка трта, а то звачи птувих Ф до 5 сети.
Ако се већ одкжавају трив на вајпрометнијиши триљазима раде, сматрам да бин било добро да се пролази ше затварају межото рашије, иши да се између трка у паузама (које нису бен кратке), омогући важи саобраћајним средстешма да робу, жао тажва стартска тажмичења ме би ометала редован саобраћа) мо визљатажа руте петтрекликања,
жж Непотребне барикаде
те фискултурних друштава м ред-
нмх колектива миша на Ади Пританлији
своја купатиља. Између осталиж ТУ је
м купатило синдикалне подружнеце ПТТ,
зли се оно разликује од осталих по томе тито
је велики простор, ва коме се налазм ова
мала барака купатила синдикалне подружони-
не штт, опасан осмоструким _ редом | жице
на дебемим стубовима, тако да зинште личи на
злогласни фашистички концентрациони логор,
нето на место за разоноду м одмор. Ано су
прутови мз ПТТ хтели да овим обезбеде оно
з.тО су на табли истакли „Прмнступ дозвољен
само члановима“, онда нису мзабрали добар
“ Душан НИЧИЋ хж Да се не би губило време
ченици економских техни-
кума, поред остаљих пред-
мета, уче и стенографију, која је тражена, потребна м корисна. Ло скора је за стенографију било довољно свезака, но у последње време их је нестало, тако да су ученици приморани сами да штпартају свеске, што односи мното времена, 8 ми тропки се већа количина хартије.
Како је ученицима данас важан сваки тренутак и како је далеко боље да своје време проводе у учењу или другом корисном раду, то би требало кренути са мртве тачке питање штампања свезака за учење стенографије,
о.
Међутим, сва је
ли се ова пракса
Спмић
п.
Одговорни уредник Драгутин Шолајић • Улица Ректора Драт, Јовановића ШУЏ • Тел. 20-443 • ековни рачун 103-9060356 • Пошт, фах, 752 •" Штампа Штампарско = издавачко предузеће Народног фронта Србије Београд, Влајковићева улица број 5
„МННННАНАНАННАМТААМААНААНАААААААМАМА АА 2
· во „тоша"
,
ћ 2
А Њ РРА
РВ А
грашки зноја која је напрасно искочила на самоме врху, и нехотице му излетело:
— Какве ја везе имам са тиму
Али се одмах присетио шта му се нуди пл пристао је да буде прва тачка идућих недељних пре давања.
Млада ортанизаторка потртнула м до „друте тачке" програма до среског агронома — ради пре давања о чувању шљума. Он се најпре мало колебао, предлагао да ангажују Чеду „Курјака", старог ловца, који познаје сваки шипрат м грм по пелој околини, — најзад се уверио да је то ипак више из његове струке. Пристао је м он.
Предавање је било лепо посећено. „Антидомци“ су сада без снебивања седели. После тога су још увек хуктали и Бајкали се; „Оде маш мир, 1 доше стара добра времена", али су се ипак код својих синова и унука распитивали; „Оће дл' опет у недељу код вас нешто да буде".
А недеље су пролазиле им било је стално што ново. Или нова приредба „или усмене новине, или неко предавање, или посело за жене ба читањем књига. Онда се пронео глас да се отвара библиотека са читаоницом. Од приредаба се сакупио поприличан фонд, сем тога заређана омладина па | накупила и нешто прилога. Оствгрише у Дому и то, а истовремено загпоче и први аналфабетски течај, Поред осталих позваних додоше и по чивса-Тозу воденичара. Али си је био упоран. Одбијао је то га као вређало, на наваљивања почео је да љутим, а када му неко напоменуо да Бе ост. слеп крај рођених очију, умало што му није око врата као огрлипу матакао читав воденички камен који је у току разговора чекићем куцкао штрећи га.
па ипак, ствар се са њим није тако завршила, Негде тамо кад започеше први јесењи дани, до несе његова унука једно после подне неку књигу, Засело дете па се од листова не одваја све до су мрака. Сутрадан, одмах после школе, девојчица понова за књишу м са њом све до вечери. Из дану дан гледа чика Тоша своју унуку како – просто трепери м изгара пад нечим њему пепознетим, и једне вечери је запита:
— А ти, ђилкоше, читави, читашт та има тамо тако занимљивотт
— То је „Син пука“, драли дедиле. Фина кжњита,
— БК, де, причај деди шта пише унутра.
им мале унука се нимести своме дедици у кри. ло те започе причу.
Дугачка је књига, не може да се исприча за трен ока. Наставља мали приповедач своје причање свако вече пре пето што задрема деди у крилу. А. деда са пажњом слуша. Шире му се зенице, уздише, љути се, лупа од радости по колену — преживљава сва причања, Али тамо негде пред крај књите, узјотуни се чика-Тошина унука и прекиде са препричавањем.
— Умориља сам се, дедице, зашто нисм учио сем да читаш кад си. био мали. Нећу више да ти хррзтчам,
Разљутио се чика-Тоша, гље би он да моти ту телу незахвалницу, а опет све га нешто голица: штта је било на крају"
Шремеће он књигу по својим жуљевиетпи ша. кама кад унука оде у школу, листа листове, буљи У слова, али авај! — „Слеп код очију" опомиње се петдашње примедбе,
Јешнот се дана појави Тана воденичар на анаљ феабетском курсу. Донео хартију, ошовку, и сеоу први ред испред табле. Започео стари тешку 6орбу. Мучили се груби чворновати прсти са тананом словком, ломио се графит, цепала се хартија, пе диле се псовке кроз зубе, али је ишло, ишло: ко са, танка, мало а, велико А и... једног дана на свесци је било по први пут написано њетовом РУком „искривљено, дрхтаво, али углавном написа.
У библиотеци су се мало чудно згледнули ле журни омладинци хад се чика Тоша након извеснот времена појавио. Уплатио чланарину м затр= жио: — „Син пука“,
Кроз неколико дана узео дела поново своју У луку на крило мн тада је он ншочео да прича испричао јој завршетак књиге.
— Дединце, ко ти је испричео, као чудила се ова, ма да је јотт раније знала за дедину офанзиву на азбуку. А чика Тоша узео књигу, прели. стао је м сричући прочитао последњу страницу.
— па ти си одистински научио да читаш, пље скала је она ручицама.
— Ама зашто смо се толико борили за тај ДОМ културе, важно је мрсио деда кроз бркове.
Скинула се, сто, она аматема са нашег ДОМА културе, Постаде замста културни расадник и фе њер знања. Оно јест, нема још баш све пелцере и не сија као Боген-лампа, зли је ипак, некако за по кући, добар. Задовољни смо са њиме сви. Ако неки странац сврати до наше паланке па сретне чак м неког бившет „антидомца" одвешњће та овај поред осталих незнаменитих знаменитости наше варопеи и до Дома па ће му објашњавати:
— Ето, то је наш Дом културе. Ту наша дена играју у позоришту, ту држимо усмене новине предавања, ту нам је читаоница и библиотека, алњ немојте мислити да нам је све то пало с неба, Много смо се за њега борили, Муке смо имали док смо све ортамизовали.
При томе ће се важно замислити као присећа“ јући се љуте битке ве мање од Косовског боја Д којој је он био нешто скоро слично Обилићу.
Виктор КОМАРЕШКИ