20. октобар
~
-
|
Против неуредности ~ за боље руковање народном имовином
проз београдске локале _
парни дани августа, који су у нашем граду високих зграда, чији се зидови усијају на врелом сунцу и зраче топлоту, још спарнији маме грађане да изиђу из чети-
: ~ Св –
бр <>
~ ~ Ри зида и потраже освежење, Зато чим почне да се спушта вече, чим градом проструји дах свежине, Београђани се разиђу го парковима и кафанама. пренодневни часови су прошли У раду који у жарке дане много више испрпљује него када је хладно. Због тога се кафане пуне светом који би хтео да се 0свежи пивом иљи неким другим хладним нићем,
Али, да ли сваки трудбеник, који је преко дана напорно радио успева да у своме граду ДОбије место у кафанм, да ли га одмах услуже пићем које је наручио и како изгледа кафана у којој седит
Београд из дана у дан постаје све многољуднији. Он данас већ има око пола милиона становни= ка. Да ли се доста водило рачуна о томе да грађани овако ве. ликог града имају довољно локаља хкде би могли да се одморе ин ссвеже после дневног рада, да проведу неколико пријатних тренутака еа својим пријатељима и га ти локали буду чисти и пристојнит једна од карактеристичних поЈава за све наше кафане јесте тшто су оне у свако доба трепуне. Ретко је време, можда и оно између 13 м 31 часова, када мо. жете да бирате за који ћете сто свести. То се детава шоу „Мо екви“ и у „Загребу“ и код „Балкана“ и у „Душановом граду" м У „Колосегуму". Када смо већ
.ночели да набрајамо, можемо да кенстатујемо да су, углавном, то једине кафане у центру где човек може да сврати и попије пп"во. А како сви знамо да Београд има око пола милиона стал них становника ми да има дана када у наш град стигне око 39 хиљада путника м да је скоро свим путницима прво кад деђу у неки град да еврате у кафану ин окрепе се од пута, онда поста. је сасвим јасно зашто је по 6бео-
традским кафанама увек гужва,.
зашто су посетиоци увек у нлотрази за местом. Сасвим је природно да баш због такве прометности локала директори тих 06 деката треба да обрате јот већу нажњу на чистоћу им ред у њима.
Стање чистоће го нашим локалима
Дешава се, као што је случај У „Москви“, да и поред пепељара којих има на сваком столу, посетиоци бацају пикавце по поду, да по столовима стоје испијене чаше, а око њих локве пива или воде, да је под пун прашине, да изгледа као да данима није брисан. Мли, да поменемо „душанов град“, тај мример како ка фана не треба м не сме да из гледа ни на периферији града, а камоли у центру. Почев од чар. шава који су прошарани разним, већим и мањим, масним мрљама, од оних који се ту својски разбашкаре као код своје куће, па све до маснот, нечистог пода. Све одаје потпуну мебриту РУководећих органа да се у овом
>
локалу који се налази У центру града, колико - толико заведе ред. Ни у топчидерској ресторацији није много боље. Опет иста слика која је типична за скоро све београдске локале: прљави чаршави, неред по столовима и неуслужни келнери.
често се директори угоститељских објеката жаде на грађане,
ва то да се они немарно односе према чистоћи у' локалу. Међу_ тим, ако посетилац када улази у локал добије одмах утисак нереда и прљавштине, неће се мно то устручавати да се одмах прилагоди ситуацији, тј. да опузке, уместо у пепељару, баци на под и пригњечи ногом, Али, улазећи У локал у коме све блиста, где на поду нема ни трунчице, већ је свеже опран м углачан, где су чатте чисте, где келнери имају беспрекорно беле блузе, где су столови застрти чаршавима 6без мрље, и најнеуреднији гост неће покушати да ремети ред и чистоћу. Неоспорно је да многи на ши људи нерадо воде рачуна о томе да не треба бацати пикав_ де по поду, већ у пепељару. да кафана није за то да се у њој свако понаша како му је најзгодније. У нашем народу чак постоји и изрека: „Пази како се понашаш — ниси у кафани!“
, Али, будним мотрењем им сталним
вођењем с рачуна од стране директора о чистоћи у локалу, искорениће се неке ружне навике појединаца. Јер, поред осталог, и кафане су огледало једног града. Међутим, гледајући неке наше локале, путник који стиже у Београд, не стиче баш најбољи утисак.
Више се не издаје пиће...
Београдске кафане су, утврђеним прописима, отворене до 24 часа. Али, посетиоци треба да буду спремни на то да ће одмах после 23 часа, келнери но_ чети ужурбано да наплаћују, да ће још доста пре поноћи ство-
према
рити свим могућим припремама, атмосферу одласка. Мако гости јот седе у локалу, особље диже чарштаве, и ређа столице по столовима, једном речју врши све припреме за чишнење локала. Пиће се више не издаје, тако да људи напуштају локале и одлазе кућама, им поред жеље да још мало поседе м поразговарају, нарочито ако су претходно провели два часа у биоскопу. Али, келнери су тада свемоћни,.. Ако би у то доба наишао неки уморан путник, ве би му ништа вреде, ло ни што иде из далека, ни што је уморан — не би ништа добио за окрепљење. Још м не мекуца поноћ, а једва се понска сијалица назире у великим салама „Москве“, „Загреба“ и других београдских локала. Иста оваква пракса је чак и у железничкој ресторацији,
Музика по локалима
Један од локала који пружа посетиоцима нарочиту пријатност због свог изванредно лепог поло. жаја јесте Калемегданска тераса. Калемегданска тераса има му зику која је, неоспорно, пријатна разонода за госте. Свима је
ретох ономад комшију Вићентија у Топчидеру. Бете топао летњи дан. Он се шета по хладовини, пребацио капут преко рамена, а све нешто претура по устима, — Здраво, Вићо! — рекох му. шта то грицкаш, болант Он се саже мало м некако скоро поверљиво рече ми: — вБонбоне! Одличне бонбоне!
~ ~ хајде-де! Откуд ти бонбоне
|-- Знаш, откад сам оставио дуван, морам нешто друго да имам у устима, и нашао сам да су бонбоне најбоље за то.
— добро, а где их наљазишт — овде, у близини. У дечјем рестораву · ;•
— иди, бре! Откад се ти уписа У пионире! па они то продају само за децу...
познато како данска тераса: мала — просторија под кровом и простране терасе торе м доле. Лети сви радо седе ма терасама, где допире свеж ваздух са воде. А музика свира
изгледа
У малој, где је најзгодније да се смести ·
затвореној просторији, оркестар. Али, зато је требало поставити звучнике (они су ту некада им били), који ће преноси ти музику на све терасе. Тако би посетиоци, поред пријатности коју имају од свежег ваздуха м хладног пића, могли да уживају и у музици.
Уопште, питање музике по локалима претставља проблем за себе. Када је повереништво за културу и уметност ИОНО-а при ступило организовању оркестара по локалима, директори локала су се према томе врло немарно односили. Њихов орговор био је да је потпуно свеједно да ли ће у локалу бити музике или не, јер монако има посетилаца више него што је потребно, тако да не треба ништа чинити да се они привуку. Шоследице овакнот од. носа директора локала најбоље се примећује по томе, зшто се чла нови оркестра често понашају, не по томе како би требало, већ како је њима згодне, јер нико не води рачуна шта они раде. "чланови оркестра треба да свирају по напред утврђеном протраму од кога се не сме отступати. Међутим, има случајева да тости наручују шта да им се свира. На пример, у кафани „Рибница“ поруџбине се врше тајно — цедуљицама, Директор овога локала ћутке прелази преко оваквог рада чланова оркестра. То се дешава и у Топчидер ској ресторацији и у „Скадар. лији".
Ни ове сезоне није се мислило на летње баште. Београђани
ни овога лета немају где да се
расхладе. КЖалемегданска тераса, Топчидерски ресторан, „Литов над“, „Рибница, све је то недовољно да прими све оне који би желели да се освеже. Ако одете око 20 часова код „Топлице“ нећете наћи ни једно слободно место.
требало би да директори утоститељских објеката више пажње обраћају на стање у својим локалима. Најефикасније би било увести шазне за оне госте који праве неред им ве поштују нрописе хигијене. Али, зато је, као што смо већ навели, мрви услов да у локалу влада беспрекорна чистоћа. Нашим трудбеницима, који вредно раде на испу. њењу својих дневних задатака, треба пружити све могућности
за разоноду. А то се са мало ВИможе ше напора ми иницијативе, постићи
м ђотурта, им кошача... Пођи са мном, па ћеш да видиш како
то добијам.
ТРИ ПИОНИРА с.
—- Ево нас, организовали смо житну помоћ
пачми буду осигуранима
Калемег- |
ита је пљуштала када смо пошли у
једно предузеће ван Београда. Киша је пљуштала и када смо се враћали поред рампе испред тунела на Чукарици. Причали којим смо прштили, излоканом, блатњавом м пуном рупчага где би се могли и по сувом времену сломити точкови, који не би зачудио човека негде у Хомољу, али га изненађује на излазу Београда.
смо о путу;
и онда друт спази таблу са натписом: „О помена“. Испод натписа је стајало отприлике: „Није дозвољено улазити у град са вози
Опомена ту
мало помаже
Осврнули смо се да ли постоји још какав
„Пролетера“, о путу
чистији пут, али ни њега не беше.
Таква опомена на том месту нема сврхе. Мното би било боље организовати добровољну акцију за уређење друма. Фронтовци овота краја, или сама омладинска радна бритада могли би добровољним радом
„Топлица“ | —
лима која имају блатњаве точкове“. Затим: „Кажњиво број тај и тај одлуке о заштити
комуналних Паулине
Замислили смо се пред том опоменом. проћи путем макар само и до „Пролетера“ па ући у град са чистим точковима било је немогуће. Ми смо га понели у дебелим наслатама на папучици и на крилима аутомобила. А и без опомене желели бисмо да У град уђемо чисти. Погледали смо лево и десно нема ли можда какве пумпе, Ње није било.
поправити друм. Он би служио боље баш становницима и службеницима тога краја, штедела би се возила којих немамо сувише, уклонило би се једно ругло периферије. Тако би и опомена постала оправдана: могла би се испунити жеља и власти и народа да сву тлавни град не уноси блато. Боса ЈОВОВИЋ
жух ) Важи два дана
вадесет трећег јула путовао сам за Мол,
у Бачкој, новосадским путничким во-
зом. Када сам, у 18 часова, извадио
код „Путника“ возну карту, чиновник ми је рекао да важи два дана. Исто то отштампано је, уосталом, и на карти па се нисам бринуо. на пут сам кренуо повоћним возом. Али, доживео сам непријатно изненађење. Код Старе Пазове прегледао је кондуктер карте па ми је рекао да моја више не важи. Када сам га упитао зашто не важи, а узео сам је пре неколико сати, није хтео ни да се објашњава. Захтевао је да купим другу карту. Ја
на то нисам хтео, наравно, да пристанем јер сам знао да је карта исправна. Кендуктер је на то нашао спроводника воза — милиционара, који је хтео, по налогу кондуктера, да ме скине са воза као „слепог путника“. Морао сам и по други пут да платим 296 динара, јер нисам смео да птрекинем путовање.
Сада се питам да ли сем имао права да путујем возом који полази у 0.155 часова са картом коју сам изведио у 18 часова. Ако нисам имао права зашто је сотштампано на карти да важи два дана7
Живорад ВУКОВИЋ
Уж Лењ даље каса...
вој улици. Требало је хитно да предам нека писма, те сам журно ушао у хол не гледајући испред себе. Када сам, услед
ћ сам недавно на Пошти у Коларче-
натло учињеног корака, скоро пао, пошто ми је нога запела о изрован под, потледао сам куда газим.
Крај самот уласка налазила се огромна
Књиге у комплету
едавно су пуштене у продају три жњите: „Деца капетана Гранта“. желећи да их купим, ушао сам у књи» жару им упитао продавца могу ли добити прву и друту свеску, јер нисам био баш при парама. — Не можете добити само две, одтоворио ми је ов, већ у комплету, све три. Изттао сам несвршенот посла и навратио У другу књижару по сасвим друту књиту. продавац ми је сам поњудио „Децу капетана Транта“. Купио сам, без икаквих компликапија, прву и другу свеску. Који ли је од два продавца био у праву:
А у библиографији „књижевних новина“ стоји да сважа свеска „Деце капетана Гран-
та“ стаје 22 динара. То значи, да се књите
куповати у комплету. Зашто човек жути кљњиту ха му се допада, ако
жх
рупа у плочнику. Сећам се, када сам недавно долазио на ту исту Пошту, недостајала је по гдегде нека коцка. Сада је на многим местима под био иврован, и коцкице којима је поплочан жхош, излетале су с времена на време, под ногама посетилаца.
Ако се настави са чекањем на оправку, једнота дана неће остати ни парчета коцке. већ сада се деца ргдо играју у рупама на поду, где скупљају песак који се под коцком налази.
да се приступило оправци одмах у почетку, сигурно је да би то коштало минимално. Овако ће сада морати да се уложи доста велика сума. Ако се и даље чека не само лито ће цена бити још: већа, него ће барем два до три дана морати да се обустави рад са публикхим. А то није пожељно када знамо колико су наше поште преоптерећене послом.
М,. Р. ж Ђубриште на плажи
. рућина је притисла град. Радни људи једва чекају да се после рада освеже
у таласима Саве или Дунава. Поред Савскот моста је једна од најлепших плажа са које се пружа поглед на сликовити профил Београда. Само купатило, већ на први потлед, да се много и не затледа, пружа ружну и неуредну слику. Свуда, између испружених купача, који излажу леђа сунчевим зрацима, леже разбацани отпаци јела, хартије и старога гвожђа. Са тог ђубришта разбацанот по целој плажи птири се нимало пријгтан мирис. Али, на плажи има и мање безазлених отпадака од оних који само куже ваздух. У близини купатила, на суву и у води, стрче некошико олупина на које могу лако да нагазе и деца и старији и да се тешко овледе зарђатим гвожђем. Мислим да не би требало мното труда да се купатило боље
уреди, да се са њега уклони ђубре и олупине и да постане право место за здрав одмар. И сами грађани не би требало да бацају
ЈЕ НОР панда зао ада дни 4 и певане Шене Ин Идек ире рани ННВ НИ И ИН нас ЦЕНЕ
-—
— Жефде, баш ми се нентто твије јогурт на спој крућити, Савло лази, неми после де испадне неки
Пт ене
на Дунаву да ку-
отпатке где стигну, већ да им се за то одреди М. ПОПОВИЋ
место,
ТАНАНК ЛЕД
карамбол па да ја црвеним- тамо пред депом,.
— ништа ти не брини, само се
дроки мене,
Кад смо стетти пред дечји рез сторан, Вићентије о срете једног дечка м рече му:
— Слушај мали, хајде купи и за меме једну кесу бонбова, а купи а дра јопурта,
— Не могу, чико, то се не продеје за одрасте.
— иди ти само купи, па не бери бриту. Ко ће да те види да ти то вама доносинт Ми ћемо те чека“ ти овде мза дрвета.
== А, чико, те је забрањено. То би значило да ја варам, Ми пиомири та не смемо радртти.
Веићентије виде да са овим не мошке шешшта урадити, па покуша жод другог. М тај му рече мото. — Ама, малопре сам нашао не~
ког тиврну, дао сам и њему две
бонбеке, па ме послушао, — рече
Вићентије. — А ови, видиш, неће. Кобајати да не повреде протисе.
Дечурлија! Нисита, комшио, сад ћу ја употребити други трик.
И пође Вићентије право у ресторан. — Молтм вас, за мога синчића једну кесу бонбона и две чаше јолурта. — А пде вам је детет — упита продавачица.
— Ено га тамо... Али, где се само сад изплубит...
У том приђоше она два пионира ми повикаше у сав глас:
— Није, другарице, није. Његов син је од најмање тридесет годива. Ено га тамо поред оног дрвета. То ове чике хоће да једу што је за нас спремљено! — заграјаше и остати.
Вићеттије ме је стигао тек на думу, јер сам, црвенећи до уши ју, бежао да не чујем како нас деца исмејавају. А за њим је У дањини у топчидерском зеленишу дуто одјскивао звонки смех раздретаних шиотира, који су у Ви ћенлију препознали „лукавот чи= ку“ м под ведрим небом га рас= кринкалти.
— Шибу давашњи пионири, ОМ шија, као некадашња деца, да их можеш за бонбону навести на та“ нак лед! — рекох му на растанку.