20. октобар

НАВАЛЕ

Прича »20 оКктобра«

1ваевиниининиинмиинииинитттвттитит 22"

-- РС

Га

— Није, то је промакло“тваије крило, Од ветра можеш се заклонити иза стубића на бедему... С ботом. Смена ће бити после два сахата. ·

Каплар оде, а стражар остаде на бедему омање тврђаве, са свих страна окружене узбурканим таласима. И збиља, бура се приближавала. Сунце се смиривало, ветар је постајао све јачи, запад је буктао у модрикастом црвенилу, ми уколико су се пламенови шлирилли по небу, утолико је морско плаветнесло све гушће и хладније. Овде онде већ су њетову тамну површину просецали бели врхови таласа, и тад је изгледало као да то тајанствена дубина океана, опака и бледа од дуго уздржаваног пнева, проба да погледа напоље.

и на небу настаде ужурбано комешање. Облачи пружајући• се као дутачка платна, летели су од ис“ тока на запад и тамо су се разгоревали као да их је оркан бацао у ждрело горостасне усијанес пећи.

Дах блиске буре већ се ширио над океаном.

По тамним усколебаним _ таласима, баш као крило преплашене тице, промицало је једро: одоцнели рибар, бежећи испред буре, извесно се већ није надао да ће стићи на удаљену обалу и управио је своју барку ка тврђави.

Удаљена обала одавно је утонуља у матлу, водене млазове и сумрак блискога вечера. Море је хујало сналсно, непрекидно, а талас за таласом јурио је у даљину ка још обасјаном хоризонту. Једро про миче, час га нестане, час се опет помоли. Барка шеврда тамо амо, с муком савлађује тТагласе и латано се приближава острву. Стражару, који је с бедема тврђаве гледао у њу, чинило се као да се мрак и море са страховитом свесношћу журе да ту једину барку покрију маглом, силивом и пљуском својих дивљих таласа,

У зиду тврђаве блесну светлост једанпут, други, па м трећи пут Барка се више није видела, али је рибар могао видети светлост, неколико треперавих пламичака над бескрафјним, узбурканим охеаном, ин

— Стој! Ко идет виче стражар са бедема иу зима барку на нишан.

Али је море страшније од претње. Рибар не сме да пусти крму. јер ће талас у часу бацити барку о камење... Сем тога старе итшањолске лушке не погађају баш: тако добро. Барка смотрена, баш као тица кад плива, очекује запљускивање таласа о обалу, окреће се на самом врху таласа и одједном спушта једро. Снажни талас баци је унапред и њено дно склизи по шљунку у мајушни залив.

— Ко идет опет викну страсжар, који је

~ болећиво мотрио на опасно кретање барке.

— Пријатељ, — одговори рибар. врата, тако вам светог Јосифа! бура.

— Очекни, сад ће каплар доћи,

На бедему почеше промицати сенке, затим отворилше се телика врата, светломрцну фењер, чуше се разговори. Штпањољци су примили рибара; иза бедема, у војничкој касарни, он ће наћи склониште к топлоте преко целе ноћи. Лепо ће бити у миру сећати се љутитог хујања океана и страшне томрчине над пучином, где се малопре љуљала њетова барка.

Врата залупише, бата као да се тврђава затвара од мора, по коме, тајанствено светљуцајући фосфорном пеном, већ јури прва навала буре као ттирок млаз преко целог океана.

Кроз прозор куле на углу несигурно је светлљлуцала свећица, а барка притерана у зализ љуљаља се и тихо шкрипала од удара одбијенот м растуренота, али ипак јаш сважнот таласа,

Отворите Видиш каква је

У кули ма углу била је ћелија шпањолске тамимце, Првенкаста светлост, 1ито је кроз њен трозор сијада, часком потамни, а иза решетке указа се човечја сиљуета. Неко погледа отуда на мрачно море им одмаче се. Светлост опет датрепери прзеним одсјаивањем по врховима таласа.

То је био ЗХуан-Марија-Хове-мМитуел-диђа бунтовник и пусар, У прошлом устанку шпањојнци су га заробили и осудити на смрт, али после по нечијем ћудљивом милосрђу, био је помилован, Моклонили су му живот, то јест, довељи су га на то острво и бацили у кулу. Овде су му скинули окове, Они нису били потребни: зидови су од камена, у прозору је дебела гвоздена решетка, а иза прозора — море. Сав му је живот био једино у томе, што је могао кроз прозор гледати на удаљену ебалу.. М сећати се.... УМ, може бити, још мадати се.

У прво време, кад су дани били ведри и кад је сунце сијало по врховима модрих таласа и јаче истицало удаљену обалу, он је дуго тамо гледао, разгледао високе брегове свота завичаја, једва видне, вијугаве кланце, и села која су у даљини изгледала као неке тачке. Нагађао је где су заливи, путеви, планинске путање, по којима, чинило МУ се, промичу лаке сенке, од којих је једна некада Била њему драга... Он је чекао да се опет на бреговима засветле пламичци и извију пламенови дима од пушчане паљбе, да се отуд, са удаљене обале, крену по таласима лађе са, њему милом, заставом — знаком побуне и слободе. Он се спремао на то и стрпљиво, обазриво и неуморно дубао камен око решетке.

Али године су пролазиле. На обали све је било мирно, у кланцима лежала је модрикаста магла од обале полазила је само омања товарна лађа штањолске страже и још су мирне рибарске барке промицале по мору кго морски галебови кад лете за ловом.

Мало по мало сва проштост постаде му Као сан. Као у сну дремала је у златастој матљи уми-“ рена обала и као У сну промицале су цо њој сенке привиђења из давне прошлости. А кад се од обале Фдвоји дим ми секући таласе нојури војничка товарна лађа, он је знао да то довозе на острво нову смену тамничара и стражара.

и још је тодина, прошло у том мртвилу, Хуан Марија-Мипуел-Хозе-Дијац смири се и поче чак и своје снове заборављати. Већ је и ма удаљену .обалу гледао с тупом немарношњу и одавно је престао дупсти око решетке. Шта му то вреди,

Једино кад се подигне источни ветар, који је у тим крајевима необично јак, ми кад таласи стану комешати камење на падини малог острва, у дубини његове душе, као и ово камење на дну мора, почне се потбјно јављати нека нејасна и успавана

чежња. Чинило му се да се од маглом покривене обале опет одвајају морских таласа и нешто вичу гласовито, ужурбано, Жалостиво, с"узнеммрено. Он је знао да то само море уји, ати није могао а да и нехотице не ослушкује ту вику. И у дубини његове душе будило се мучно и нејасно узбуђење.

У његовој собилци, дијагоналом из једнот кута у други била је обележена по каменом поду улубена путањимца. То је он босим ногама утапкао камен, јурећи, кад су бурне ноћи, по своме кавезу. Неки пут, кад су биле такве ноћи, он је опет пребао зид око решетке. Али одмах сутрадан, чим је море стишлавши се, блато запљускивало камените гребене острва, и он се стишавао и заборављао минуте помаме,

Он је знао да га ту не држи решетка. њета је држало то подмукло, то љутито и примамљиво море и још сањива тишина удаљене обале, која лено и ћутке дрема у својој магли.

Тако је прошко јоип неколико година, које СУ се сада чиниле као дани. Сан не оставља у свести никаква појма о времену, а његов је живот био само сан дубок, тежак и без икаквих последица.

Међутим, од неког времена опет су се у том сну почела помаљати чудна привиђења. У веома ведре дане на обали се подизао дим од ватре мли ткужара. У тврђави је настајало необично кретање Шштањолци су се давати на оправку старих зидова. рушевине, које су у годинама непомућеног мира постале, журно су се дозиђмвале; чешће нето пре промицале су између обале и острва парне лађице са штањолском војничком заставом. Двапут су баш као претоварена леђа морских утвара, тромо пропловилти монитори с кулицама над самом водам. Дифац је гледао у њих мутним потледом у ком се каткад јављало чуђење. Једанпут њему се чак

„учинило да се по кланцима и падинама њему по

знате планине — тог дана јако обасјане сунцем подижу праменови дима од пушчане паљбе, мајушни кољутићи као чиодина глава, одједном се помоле на утасито зеленој основи и латано се расаплину у светлом ваздуху. Једанпут је дуга црна прута монитора одјурила ка удаљеној обали и. неколико кратких, истрекиданих пуцњева допрло је с мора м затресло његов прозор. Он шчета решетку и снажно је задрма. Она звекну и задрхта. Шљунак и малтер посукљаше из рупа, где су гвоздени оквири били углављени у зид.

Међутитм, прође још неколико дана. Обала се опет умири и задрема; на мору нигде никог, таласи латано, сањалачки скачу један на другот и као из беспослице ударају у камениту обалу... М он помисли да је то опет био само сан.

Али овог дана море га је опет јин изјутра почело узбуђивати. Некошико таласа већ се преваља преко насипа што зактања залив, а са љеве стране чуло се како камење са дна узлеће на стрмениту обалу; 'Увече непрестано кроз челвритае трозор светлуцали су се блистави млазони тветво, Запљускивање отпоче своју опасну песму, обата одговори јеком и хујањем,

Дијац само слеже раменима и науми да ето раније легне. Нека море говори што год хжоње, нека се како год зна избави из ускимешане гомато талљаса, м она одоцнела барка, коју је он кроз трозор видео. Ропска барка са ропске обаше, Њему

некакве сенке и јуре изнад

што је опако, нарочито пралетело изнад острва и у даљини се стишава и умире.

дДијац одједном скочи. Њему се чинило да је само неколико тренутака спавао и он погледа кроз прозор, надајући се да ће у даљини видети бело једро са барке. Али је прозор био мрачан, море је беснело у потпуној тами, и чули су се збркани фијуци буре која је журила даље.

И ако такве буре нису биле честе, ипак је ов добро познавао и тај тутањ и фијук, и пиштање, ми подземно дрхтање камените обале. Али сад, кад се та бурна хука почела стишавати, кроз њу чуо се јеш некакав глас, нетнто тихо, мило и непознато.

Он јурну прозору и, ухвативши се рукама за реттетку, погледа у помрчину. море је било веома узбуркано и помамно. Удаљена обала сва потонула у пусту маглу. Само за неколико тренутака помоли се између ње и облака црвен, заматљен месец. У даљини, овде онде, затреперише дрхтава отсјајивања на врховима бесних таласа и утасише се. Само остаде ујање, силно, дивље, бурно и које весело мами. .

Хозе — Марија — Митуел — дДијац осети, како

"све у њему дрхти и ташаса се као и море. Дупта

се буди из дугота сна, свест се разбистрава, оживљавају давно изумрле жеље. И наједанпут он се живо сети онога што је пре неколико дана видео на обали... Дакле то није био сав! Како је он могао мислити да је то сант То је била побуна, то је било пуцање... То је био устанак!...

Опет се подиже бура, опет пролетеше светлупави млазови, и опет се кроз фијукање и пљуштање чу пређашњи глас, непознат и умиљат. Дијац јужну решетки м под навалом необичне душевне јачине снажно је задрма. Опет посукља малтер и штљунак, оједен сланим млазовима, паде и неко лико каменова и решетка лако искочи из оквира.

А под прозором, у заливу, љуљала се и шкрипаста барка.

У то време на бедему се смени стража. — Свети: Јосифе... Света Марија! — прошашта нови стражар и, покривши главу јакуљицом, склони се иза метупченот зида. Широм целога мора јурио је горостасан талас и, подижући се и спуштајући се, беласао се својим запенушеним врховима. Ветар је,

. рекао би, побеснео, острво је већ унапред дрхтало

и јечало. Са дна, као беле авети, јурило је на стрмениту обалу крупно камење, које је годинама у дубињи лежало.

Буран талас дојури баш у оном чтенутку, кад Дијац искочи кроз трозор. Одмах га вода запљусу, затљлули и обори. Неколико тренутака лежао је он онесвешћен, са страхом у душти, озебао ми несрећан, а изнад њега витлало се нешто горостасно, дивље, љутито.

Жеад се мука мало стпишала, он отвори очи. ТЕО небу јурили су цони облаци. Пре се осећало но то се видело кретање тих црних планина, које су тако неодољиво јуриле на запад. А у даљини оттет се дизао нешто мневтдњиво, али страшно м тузњало потмуло, опако, непрекидно.

· "бамо су камени зидови тврђаве стајали чврсто хм мирно усред овота опиптет комешања. У помрхритем могла су се назрсти уста топова што су из мазгашта ветрила. У удаљене касарне, кад мало одуђми хука, чули су се гласови молитве; добош залупа да се војници враћају у касарну. Рекао би да се тамо иза зидова, сва тиншина закључаста. Свевеша у његовој кули сијала је мирно, без тре-

И свуда по зидовима видели су се ти исти нат-

писи, и крупни и ситни, и дубоко урезани и једва

обележени:

„Хуан = Мигуел - Дијац... „Мипуел-

дДијац.. и цифра.

У почетку је бележио време данима. Онда не-

дељама, а после месецима... „Мајко боскја, већ две године!... Три године... Тосподе, одржи ми памет...

дијац... Дијац...“ Десета година била је само цифром забељ

без узвика... Даље бројање престаје... Само се још име виђа, урезано ослабелом и леном рукхжм. М на све то падала је хладна, тиха, жућкаста светлост

фењера.

и наједанпут изиђе Дијацу пред очи како на

његовој постељи лежи човек и теитким сном спава Груди му се латано и с немоћном мифноћом годре жу. Зар је то онт Тај Дијац, кофи је ушао овде пун снате и љубави према животу и слободи

Нов горостасан талас с хуком и тутњањем јудшу

на острво... Дијац отпусти руке и опет скочи на обату. Татас пројури и поче се стишавати. Тижа

· светлост опет је сијала кроз прозор у помрчину,

М |

Стражар на бедему, окренувшши леђа ветру и об-

грливапи обема рукама пушку, да му је не би ви

хар отео

читао је у сеои молитве, ослушкујући

паклену хуку мора и помамни фриђук ветра. Небо је још векма потамнело; изгледало је као да је већ целу васиону продутала та безоблична тама, која је подједнако обухватала и облаке, и ваздух и море, Само гокаткад, усред хујања, тутњања и изненадног запљускивања да те страх ухвати, назирали су се бели врхови таласа, који су скакали на острво и

преко ниских зидова млазове.

Очитавши све молитве које је знао, стражар се |

далеко одбацивали своје

окрете мору и скамени се од чуда. Дуж залива, где је било неког малог затишја, једва се могло

уочити како се месту, шала и ваљало у помрчини. Наједанпут бело са једро подиже и рашири. Барка се заљуља, појури_ и нестаде је.

У том тренутку Дијац погледа назад и му се да се мрачно острвце заљуља и пропаде у провалију заједно са тихом светаиашћу, која га је дотле пратила сводим мртвим сјајем. Пред њим је

приближује оном пену-

барка креће и где се море, незаклоњено од ветра,

у чини

није стало ни до ње, ни до гласова с мора, Он леже на своју сламаришу. Кад је стражар Шпањолац у одређено време донео фењер и из ходника га наместио у рупу из над закључаних врата, светлост обасја цео стас

творрисња.

дијац устаде и као премлаћено псето пође тој Он

ње ући у своју мирну ћелију, упглавиће решетку, лећи ће у купу на своју сламарицу и заспаће те-

светлости... Не,

море је лажљиво им страшно,

био само хаос и бура. Прекомерна радост испуни његову охладнелу душу. Он снажније стеже крму, затеже једро и што игда може узвикну... То је био узвик неуздржљиве радости, бескрајног заноса, пробуђеног и осећенога живота... За њим одјекну потмуо пуцањ шушке, затим се разлеже то-

и бледо лице са заклопљеним о'аима онопа зито је лежао. _ Изгледало је да је Дијац мирно ставео, само су му се по кашто набирате обрве, а по лишу прелетао израз потајне патње, као да се у дубини успаване свести кретало нешто потмуло м тенто жао и оно обалеко камење у морској дубини, Одједном он се изненадно пробуди, бан #20 да га је неко по имену зовнуо, То је талас буре, прелетевши целокупан | преко настша, ударио у сами зид. Испред прозора ковитлаљи су се у помрчини праменови фосфорне пене па чак м кад се тутњање стишато, соба је била пуна ујања и фијука. Одјени су пробијали мм кроз закључана

врата и уазлегали.се по ходницима, Рекао би не-

пиитж сети безопасним сном заробљенила.

Само требађе решетку пажљиво углавити, да не би стража опазила.. Јат могу помислити да је хтео ове бурне ноћи „да побетне.. Не, он неће да бели... На мору чека погибао...

Он се ухвати рукама за симс, подиже се до прозара и стаде.

У собици је било празно и трема спољашњој жупи миро, 'Пиха жућнаста светлост из фењера падаза је на зидове, на угажени под ша слаљмафитту, птво је биља у куту. Изнад узглавља, дубоко урезан у камен, видео се натпис: „Хуан - Марија Хозе - Миетуел - Дијац, бунтовник, Живела слобола“ повока Са стране дојури Она се подизала, ност.. Хозе - Марија - Мигуел - Дијац, набравши обрве, сигурним погледом гледао је само унапред, и она иста неизмерна радост штирила му је груди... Он је знао да је слободан, п да се сад нико на свету не може с њим поредити зато што сви хоће да живе... О ан... Он само слободу хоће. .

Барка се подиже на сами врх таласа, уздроста, заљуља се и стаде се спуштати, С бедема су је тад последњи вицетљи... Али је мала тврђава јаш задуто, овда онда, слала пуцањ за пуцњем побеснелом мору.

рика, мспрекидана и разбијена орканом. | грдав талас и дочепа барку.а | читаву веч- |

подизала, рекао би,

НАПАД НАЈБОЉА ОДБРАНА

за успех у меасоовскоој борби није довољно знање теорије и разних дутотоди-

но такође имати смисла и разумевања за вођење напада. Стара је изрека да је напад најбоља одбрана. Према томе противника треба што више узнемиривати, постављати му по могућству то више претњи м учинити да он што више фигура веже за одбрану. Ло се ва тај начин снате противника везују, дотле властите фитуре добијају све веће дејство.

Правило о вођењу напада важи не само за боље и изједначене положаје, већ и за оне слабије. Искусан мајстор баш у изгубљеним. положајима игра најоштрије, јер само у заплетима и оштрини бор“ бе може наћи спаса. Ако је потребно, он ће жртвовати и нешто материјала само да би остале фигуре У што већој мери активизирао. Боље је итрати са три „живе“ јаке фригуре нето са четири „мртве“, блокиране фигуре. У изтубљеном положају не сме се итрата мирно, пошто би то водило ситурном поразу, већ треба по сважу. цену заоштрити борбу м спас лотражити у заплетима.

У завршници франтускот кОМпонисте Анрија Ринка бели, мате-

рифатно слабији, помоћу ванада

спасава реми,

4 2 РА

62 1 2

ех

Очевидно је да за белога није добро да туче противничког коња, јер бм црти вукао раг—942 и освојио ловца, Међутим, једина штавса белота је у њеловом ловачком парту кога због тога треба да чува. да би постигао реми бели мора поћи другим зтутем, а тај је елегантан и дузовњет.

н » положај завјипнице из 21 брофа — бели: Кас—50е4, Раб, 52, 53, 6 фипура); шрини Жез, 102, 516, Ра7, та (5 фитура). Бели на потезу добија, . Репзење: 1,804—02. (прети

2. ав—ал, Ље8—45) 2. Каг—28 (сад не би ваљашо 2. 26—а 3з0б0от 2. ....1, 15264 и затим 3,... 26 —5), 145—е6; 8. 882—е244, КЕ6: 4. 5е4—.с3, Беба; 5. 523—до! Ђели сада лако добија с обзиром ла је обезбеђено продирање 2апеттака до изводнот поља за краљицу, јер на 5.... р3—ва следиле би 6, 545—74 и црни губи ловма, ' ж

ТВАХ-НА СЕЛУ

У 'огинтим напорима на сопијаљистичком преображају нашег села имају свој мдео и шаховске организације. Њихова помоћ селу је све свестранија и резултати се виле У оснивању и јачању друштака и секнија на селу, као и у све већем прилажењу радних људи села шаховском покрету, Данас већ постоји у напиој земљи знатан број шаховских друштава, која прирећују разноврсна такмичења, при чему нерочиту улогу

играју демобилисави борци који су ах научили у Армији.

МЕ ; Сутрадан сунце се опет родило на ведром пла- | чвош небу. Последњи прамичци облака још су ускоометзано промицали; море, љушкајући се, стишавато се, бази као да се стиди свог ноћног урнебеса. Мродрикасти, тешки таласи све су лакше ударали о камење, и весело светлуцали на сунцу својим сјајним млазовима. · Удаљена обала, освежена и окупана буром, јсво се видела у чистом ваздуху. На све стране смептио се живот, који се после бурне ноћи пробудио. ' Омсња лађа стражарила је дуж обале, пружа | јући по таласима дуг траг мркога дима. Гомила Тапањотаца глешала је за њом са бедема тврђаве. — Изесно се удавио, — рече један: — та то је

било право безумље.. Како ви, дон Фернандо, мислите7

Млади официр окрете говорнику _ замишље“ но лице.

— јест, извесно се удавио, — рече он. — А може бити гледа с оних брегова на своју тамницу. У“ сваком случају, море му је бар за неколико тренутака дало слободу. А ко зна да ли један часак правота аивота не вреди читавих година живо тарења,„..

Ва једном од последњих предворја; где су 20 горовати побуњеници, кроз плавкаст ваздух сте | доше гомилицаме промицати бели прамичци дима. Пуцањ се није чуо, само што се ускомешани праменови дима час ушешу, час расплину, дајући нео | бичну живост пустим кланцима. С мора, као одго вор, с треском рикну топовски пуцањ, и кад се сав дим стадожи на светлуцави талас, — опет се све утиша. МИ обала и море Њутали су.

Официри се згледаше. Шта значи та непојмљива живост на позицијама побуњених урођеникаг ИЛИ је то просто припуцавање услед изненадне

Одговора није било.

Светлуцави таласи загошетно су се клобучил дурећи на обалу острва и с хуком разбијајући се

о рна _Вв. Короленво | НАВАРА РАНАМА АМА

ПОНОР АРАТ.

ЕН Ени не аи А енов пасти иљ арене и поло са кка. У Одтоворни уредник Дратутин шелајић ~ Улица драгослава Јовановића ту > Тел.,20413 # Чековнш рачун 195-060386 • пошт, фах-152-• Штампа 1штампарско-издавачко предузеће Народног фронта баби