20. октобар
гају
. + .
и донело му циљ
п 7 77 ту, где је био секретар своје улице, њега су Ум. учили ; НИ пе ослобођења пензионисан је, јер је имао више -– % ес 219. То га је тешко погодило, јер је осећао да је споа собан. за рад, а желео је да и он помогне изградњу
___М професор Самарџић поче да живи као пензионер. Најтеже му је ујутру, устане рано, | Београда прелива љубичастом бојом, и почне брзо да | се облачи, журним старачким покретима, па одједном Застане, уморно спусти руке поред себе, као да је паован. Сети се да је пензионисан, не мора да жури У гимназију, и ухвати га ужас: куд да жури, зашто
„=
_ прозора, стане и гледа Београд који се пружио пред пе Становао је испод Звездаре па се одатле види ____ Чукарица и један лук Саве, светао као сребро, равниц: __ око ње, део према железничкој станици, средиште Бед у трада где су се указивали кубе Скупштине, Маркове
цркве и „Албаније“; на левој страни у таласима су се
пели Топчидерско Брдо, Вождовац, Лекино Брдо, в
изнад њих се назирала Авала. Волео је то раније да ____тледа професор Самарџић, и свако јутро је неколико __Минута стајао на прозору и посматрао како се мра-
__ Вињак кућа распрштао на све стране, А када је донет Петогодишњи план, проучио га пажљиво па је знао
• шта ће да се гради у Београду и на коме месту. И
често је гледајући Београд затварао очи, претварао све у визију, а визију у стварност. И тада је видео јасно онај Београд који ће да се подигне, и своје ђаке
који су већ постали људи. '
РОФЕСОРА Самарџића ослобођење је оживело | у животу. Одмах се сав пре- | дао раду: у гимназији је учио децу, а у Фрони он је друге учио. Али две и по године |
година службе и шездесет година старо-
се изнад .
Београд. Ујутру је све чисто, распознају Базџица у
Целога дана све су му мисли кружиле око школе, у
Сеђао се неких ликова, иако је прошло много година, % урезали су се дубоко. Колико је деце он упознао за четрдесет година! Шта ли је са Миланом, црним и мршавим дечкомт Становао је на Чукарици. И као да сад види његове очи, светле и црне, Увек је био ошишан, прљавих руку, али је био добар ђак. О њему више ни» кад ништа није чуо. Света је већ лекар, не би га ни познао да му се није сам јавио, када је лежао у болници. Потсетио га како је у разред донио жабице, запалио, и оне су почеле да пуцају. Џа онај Миша са наочарима што је добро знао све марке аутомобила и што је побегао са још два друга у Африку. Тамо нису стигли, пронашли су их у Скопљу и вратили кући. Ма да вије хтео да мисли на окупацију, јер га је сећање на њу увек потресало, ипак није могао да одагна лица Воје и Младена. Воја је био вижљаст, сув, глас му је био час шиштав, час пискав, час дубок — мутирао је. Младен је био омален дечак, округлих образа, живих ситних очију и брзих покрета, Обојица су били осредњи ђаци и често су изостајали са часова. На часу су гледали у њега, били пажљиви, али он је знао да га не слушају и да мисле нешто друго. Једнога дана дошли су агенти Специјалне полиције и одвели са часа Младена и Воју, а после недељу дана чуо је да су стрељани на Бањици као комунисти, Воја је имао четрнаест година, а Младен петнаест. Јављало се много нових лица, светлих очију, тршаве косе, немирних покрета. Све их је добро знао, иако се никоме више није сећао имена. Пуна их је
А ИМ
ММ
— Конференција је при крају, судећи по тишини која влада у сали прешли су на дискусију!
ЈГ
у
Кога је Хо отишао да пријави због закидања на к
|
__ се осећар као дрвб ишчупано из ко; “ живи без школе, без оне галаме, у
жури Нико више њега не чека. И очајан дође. до"
| ваклањају.
била соба, жуборили су. надимке које су му давал још био млад, звали су га
пи а у Београду после ослобођ
гхови гласови Зна
агуар, у Велесу и Битољ ! час се смешио, час су му се очи пуниле сузама, јер орена. Он не може да "бледих лица и светлих очију. То је био његов живот и И живота. | р И .
4 ови у. Фронту где је сваки дан | тили ја се мења, слаби, па су га питали: _ — Шта је с вама, професорег Да нисте
| Променили сте се много, ослабили сте! Ништа ми није, — одговарао је професор“
—
јер су му већ давали неке дужности на којима се није _ много замарао. То га је у исто. време и дирало и вре-
__ Ђало, али'му је било јасно да му желе добро и да га
Месец дана је тако прошло и пр
подне је седео "собом, мислио о живо с у у | ће да буде, али је знао да он то неће дочекати. Неће видети ни Београд који је већ. почео да се гради на
обалама Саве и Дунава. Губио је вољу за све, чак ни.
новине више није читао, а пре их је прегледао од прве до последње стране бојећи се да нешто не пропусти. Сад су новине лежале поред њега, само је бацио поглед на њих и прегледао наслове. Кућа празна, нигде
никога: Смиља је по цео дан на универзитету, а Ива.
У гимназији. Долазили су по некад рођаци и чудили се шта му је, сад бар треба да ужива. Не ради, а прима пензију, не замара се, не муче га више деца, не _ мора да се гњави с њима и да им даје двојке и петице. Самарџић би им рекао како би пристао да му смање плату, само да га оставе и даље да ради у гимназији и да буде с децом, али стидео се тога, па је про“ бао да им објасни свој случај теоретски, наводио је како је сад његов живот изгубио циљ. Они се нису слатали с њим, тврдили су да им је идеал да не раде а да могу да живе. Никако нису могли да се сложе, они су знали једно а он друго, били су два света, Често се ноћу будио, није више спавао мирнб као раније. Пробуди се и мисли, окреће се, хоће да заспи али не може. И ујутро кад устане, уморнији је него кад је легао. А нема више шта ни да мисли, врти се око неких безначајних ситница или се сети окупације, Немаца, сталног понижавања и бомбардовања, па га све то доводи до ужаса. Једне ноћи се опет тако пробудио, глава му тешка, руке и ноге уморне, окретао се, обртао, али сан не долази. И одједном му паде на памет мисао да упути молбу министру да га поново прими у службу и да повуче акт о пензионисању. То га обрадова и лежећи састављао је молбу, наводио како се осећа још способним да ради и како хоће да ради. Заспао је с тим мислима и сањао разред пун ђака. Седи он за катедром, ђаци пред њим, очи им отворене широко, и он им прича о Кини, где се људи боре за слободу сада као што смо се и ми борили. Чује сам себе, слуша као да је он нешто треће, и допада му се то што прича. И као да није то он него
другој на глави
аитарур
је и ђаци, У Скопљу, док је оних румених и , приме“ | болеснић марџић, и плашио се да та и овде не отстране од рада, 1 » Самармић је много оронуо, постао прави старац. Цело пре
поред прозора и-гледао у Београд пред ту и смрти и сањао о ономе шта.
воје РИСТИЋ ||
"ТРИ ПИОНИРА
— Кад сазидамо ове торове Клаввци, неће морати стока да стоји једна
Милан: из треће клупе што седи поред самог прозора. А он те у ђачкој клупи и слуша.
|. У утру се професор Самарџић пробудио ведар и | чис, сетио се свега, па је одмах сео за сто и почео "да пише молбу својим лепим рукописом. Зачас је са"ставио, речи су се низале једна за другом. Све је
рекао што му је лежало на срцу: може још да ради,
"жели да ради, то је његов живот и без рада и гимна-
зије не може да живи. Навео је како нема много професора, па зашто он да иде у пензију. На крају је ставио да је он у школи провео цео свој живот, па ту
жели и да умре.
· Када је прочитао оно што је написао, Ка је задовољан, и журећи пошао од куће, Ломио се'само да ли сам да однесе молбу у министарство или да је пошаље поштом. Одлучио се да пошаље лично министру. Узео марку, залепио на молбу и предао у пошти препоручено писмо на адресу министра просвете. Кући се вратио први пут миран као раније док је био професор. Прошао је поред гимназије и она није била више онако хладна и сива. Желео је да види некога од колега и да поразговара мало о ђацима, али никога није срео, Био је сигуран да ће се опет вратити у гимназију, чак је израчунао да ће одговор стићи најдаље за месец дана. 3
Оживе професор Самарџић, вратило се његово добро расположење, све га је занимало, у свему је налазио задовољство. Није више био ни малодушан ни стидљив, и лукаво је измислио да има посла у гимназији, па оде до директора и затражи неке податке из службеног листа као да су му потребни због регулисања пензије. У гимназији је осетио онај њен мирис У ходницима и чуо зујање измешаних гласова које је толико волео. Директор га је дочекао с пажњом, а колеге, које је видео, чудиле су се што никако није свраћао, што их је заборавио. Узгред се распитивао да ли има довољно наставника, Директор му је опширно причао како су после његовог пензионисања отишли Симовић и Марић, обојица су премештени, па нема довољно наставника. Радосно је слушао професор Самарџић и био је још сигурнији да ће га вратити. Када је изашао из директорове канцеларије био је одмор и деца су куљала из разреда пунећи ходнике као жива, брбљива река. Професор Самарџић се нашао међу њима, није могао да се извуче одмах, а није
РВ А И РА
БЕОГРАД НЕКАД И САД
— Докле ће овакве страћаре да кваре углед Београда!
»
, | ни желео. Стотине разних глава, очију, гласова све се то сливало у реку, биће које је он тако добро позна~ _ вао. Нико га није додирнуо, сви су га обилазили, а.
неки су га поздрављали својим пискавим гласовима;
»Добар дан, господине професоре'"", као да је он још ту и да им предаје. | 3
Полако је изашао из гимназије, срећан и задово- | љан, и пошао уз брег ка своме стану, Дан је био топао, | трава се зеленила поред пута, а на једном месту угле _ да гомилу мрава како су прекрили земљу, црни и ситни; у некој журби кретали су се једни на једну а | други на другу страну. Професор Самарџић застаде и гледаше их дуго. Ветар је дунуо, и поред самога пута зашумело је жито, високо и зелено. „Све има циљ, све је ради нечега", помисли за тренутак, па настави: „Ето, и ја сад имам циљ. Радићу, ствараћу тенерације и генерације, учићу их, постаће људи. Зашто да седим и не радим ништа сад када је сваки човек толико потребан! А ја могу још да радим, и то ми је исто што и здравље". Корачао је не осећајући ни узбрдицу, ни топлоту, све је око њега била велика школа, у којој су сва бића ђаци: мрави, жито, ветар, облаци, бубе, птице, Београд и он, професор Самарџић. „И док ради и ствара, све је срећно, а када не ради, живот је празан као смрт. Све је у покрету овде, све живи и ствара. Е, то ја хоћу, ништа друго, само то", мислио је у себи професор Самарџић. Ушао је у стан, празан и пуст, јер су Смиља и Ива били још у школи, али све је изгледало друкчије. Дошао је до прозора и погледао доле на Београд већу магли прашине из које су по гдегде стрчале високе куће, а доле сасвим на дну, на десној страни, видео се светао лук Саве. И пред његовим очима Београд се изменио: сви они празни простори поред Саве испунили се кућама, широким, асфалтираним улицама и дрворедима. :
Када је дошла Смиља није могао да издржи већ јој је све рекао, а она се обрадовала, загрлила га и пољубила, ,
— Татице, што ми то ниси казао, могао си и раније да напишеш молбу.
Дуго су разговарали и професор Самарџић је својој ћерки отворио цело срце, испричао јој шта је све препатио, како се осећао и шта је све мислио. Смиља се смешила сузних очију, срећна, видећи свога оца опет радосног и чилог као што је био раније, Била је сигурна, као и он, да ће га поново поставити за про- · фесора. ·
Првих дана професор Самарџић није ништа очекивао, био је спокојан, радио је у Фронту живо као и раније, Био је исти онај професор Самарџић кога су упознали после ослобођења. Одлазио је на радилишта са групама као евидентичар и радовао се свему. Нарочито га је одушевљавао Нови Београд и о томе је стално причао:
— Ниче већ, а за неколико година нећеш више познати. Израшће ту палате, улице, кејови, паркови, Еј, што нисам млађи, па све то да видим, — завршавао је професор Самарџић, али у његовом гласу није било жалости ни туге, већ само констатација нечега што је природно. · ј
После петнаест дана професора Самарџића је ухватила нервоза, цело пре подне је очекивао да неко дође и донесе акт којим се, поставља за професора. Чим зазвони скакао је и отварао врата очекујући да њега траже, По неки пут, када би чуо да звоне у другом стану, отварао је врата мислећи да то њега траже, па да су погрешили. Али њега нису тражили, Увече се разговарао са Смиљом и заједно су се тешили да не може да се донесе тако брзо одлука у министарству, јер тамо није само његова молба, него их има на стотине. Али сутрадан је јиш с већим нестрпљењем чекао и скакао, ако само чује кораке уз степенице, отварао врата и дочекивао оне што се пењу; Њега нису тражили, њега нико није тражио. А када је прошло месец дана професор Самарџић сасвим изгуби наду да ће га поново поставити за професора. У то време престали су његови разговори са Смиљом, није га више тешила, избегавала је и-да помене молбу, јер је видела колико га то узбуђује. А професор Самарџић је ишао по кући као сенка, размишљајући стално да није нешто погрешио у молби, Памтио је готово целу садржину и анализирао реч по реч, реченицу по реченицу и све што је написао била је истина. Највише се задржао на последњој реченици где је рекао да му је место у школи догод може да ради и да жели да умре за катедром. Можда то није требало да напише, неће му веровати и могу да помисле ко зна шта. У то време посетили су га другови из Фронта, распитавали га о здрављу и да ли му што треба од рубља, јер се деле бонови, а он је старији човек. Професор: Самарџић је захвалио и одлучно одбио.
Поново га је ухватио ужас и све је било празно пред њим. Једино је уживао у Смиљи кад дође са универзитета, па му прича шта тамо ради. Било је безброј напора, организационих грешака, пожртвовања и стваралачког рада. Одлазио је у Фронт, али тамо су га одједном растеретили свих дужности због старости. И ту је био пензионер. Поразговарао би мало, па се враћао кући, осећајући у себи потпуну пустош. Ни једном више није засузио, а било му је још горе, јер је сад потпуно изгубио наду. Месец дана је прошло откако је поднео молбу и да су га хтели могли су да га поставе. Стално је седео поред прозора и гледао Београд који се пред њим разливао, грчио уским улицама и бреговима, пео у небо. Једнога јутра устао је рано и пошао је у шетњу, отишао чак до Цвијићеве улице и видео темеље палата што се граде. Али он је непотребан. Све време је то мислио враћајући се кући. Када је ушао и затворио врата, зазвонило је звоно, професор Самарџић се тртао, али није веровао да код њих звони него у суседном стану, јер пре подне нико не долази, Али звоно је опет зазвонило. Устао је „дошао до врата и отворио их. Пред њим је стајао човек држећи неке хартије у рукама.
— Хтео сам професора Самарџића.
— Ја сам, — одговори Самарџић.
— Донео сам вам акт из Министарства просвете, рече човек, а Самарџић задрхта, нешто јурну по целом телу, обузе га ватра и радост, али и страх да га нису одбили. Није знао ни кад је потписао, ни кад је човек отишао, тек је био потпуно свестан себе када је ушао у собу. У руци је држао четврт табака хартије, дуго није смео да прочита, па се одлучи, једним погледом прелете цео текст. И заустави се на једној јединој реченици; х -
„.. Милош Самарџић, професор у пензији, поставља се за професора...
Сузе му напунише очи, руке почеше да дршћу, и он заплаче као дете. „Још ћу да радим.., Знао сам да ће ме поставити, знао сам..." — понављао је кроз. сузе. Онда поче да се спрема, обуче свечани капут, јер мора одмах да се јави на дужност.
Брзо је изашао из куће и пошао у гимназију низ брдо, празним улицама. Око њега је све било зелено, небо ведро, а Београд се у долини блистао на сунцу, док су се куће гурале једна уз другу хрлећи у небо. Професор Самарџић је гледао, очи су му још биле пуне суза, а куће су се разливале, расле, као да су живе, и све су биле везане светлим, дугиним бојама. Ветар је дувао, благ и топао, шумио у гранама, а проФесору Самарџићу се чинило да чује брујање гласова из разреда који зуји као кошница пуна пчела, и да
"је он опет у тој кошници.
БРОЈ 257 • БЕОГРАД, 20 ОКТОБРА 1949 ГОДИНЕ
Одговорни уредник Драгутин Шолајић • Улица Драгослава Јовановића 1/Ту " Телефон: 20-448 " Чековни рачун 103-9060386 • Поштански фах 752 “ Штампа штампарија „Борба“
• Београд, Дечанска 31.