20. октобар

ј +

Р 4 АЕ А о и ЛУ ј

виикннивиизн ннкнннннав # "авананаивиавииаиватанннававининивнилвининнанииниинннннаииининитанина Инуити оинининизинви нанио нЕнинараввинова авва . пина ттРРИРЕЕ

авивилинимилниланлнинин

РОЛАЗИМО кроз Пиштољ-малу. Избледеле пелене лепршају на новембарском сунцу. Застајемо код главне канализационе цеви, до претрпаних дрварских слагалишта Прометне банке.

. _ Београд се једва назире у магли кужних жутиз. испарења. Око њих зјапе страћаре — црни изданци беде.

Енцамо камење у густу жуту текућину која споро и тешко отиче. Камење тупо тоне — клок — бућ. Амонијачно испарење штипа очи.

Идемо даље и још: даље, Преко насипа, поред Вртешке, далеко иза мочвара. Над нама, над прљавим бескрајним фабричким двориштима — оазама у мртвом блатном мору, зврји у небеској модрини авион,

Далеко иза нас пуше се димњаци. Дим куља у црним чврстим лоптама. Кланица се црвено издваја У сивој чађавој позадини.

Чавке.

Преврнута, водом нагрижена рибарска барка на пешчаној обали, као иструлела, поцрнела риба.

Даље и још даље.

Обала, са јарцима препуним воде и зелене жабокречине, мочварно се шири у неодређену, безнадну, пушећу сивост хоризонта. '

Пуста је.

Руке су нам поцрвенеле. Видимо свој дах. Ноге упадају у муљ.

Крајеви старих отрцаних џакова гребу мале неопране вратове.

Сами смо, сасвим смо сами на свету. Ослушкујемо напрегнуто у мртвој изгубљеној тишини.

Катица ме узима за руку. Мали прсти су јој ледени. Никад то није чинила.

што они не виде то.

глас: " — Врати се брзо! Врати се, јер треба носити крпе у штампарију, да их продаш, Ја не могу. Видиш колико имам посла, А немамо за вечеру.

Онда задрхтим од страха, тако да се и Катица тргне. Крв ми јурне у главу. Пред вратима наше собе, у болно-немирном привиђењу, зачујем прво оштро, отсечно исхракњивање са дна плућа, па тешке страшне кораке. Очух с посла. ·

— Шта је, опет га цема! Где си га послала! Кад је отишао! Пребићу га кад се врати! И тебе и њега!

Авион опет зазврји, далеко тамо крај, ватрено

Трчимо, држећи се за руке. Катичин модро плави дотрајали шал лепрша једним својим крајем око њене усплахирене главе широм отворених очију као велики црни инсект у сутон.

Пред нама, иза нас, одасвуд вреба неописиви, неми ужас усамљености. Трчимо. Чује се како гласно туку два мала уздрхтала срца. У грудима, у слепоочницама гори.

Два мала живота у мртвом сивом пространству.

Прљаве мрље леђа ишчилеле су у магли пред нама. Нико нас више не чује. Нико нас више неће чути! У бесу стискам зубе: мисле ли Паја и Ратко да ћу плакати! То су се они договорили! Знам, сад они вире од некуд и чекају да заплачем, па да ми се после целим путем смеју. И да то објаве целом свету кад се сутра скупимо на пољанчету.

— Катице, не бој се, још мало! Трчи на прстима, онда се не упада у муљ. Брзо подижи ноге! Још мало!

Пајо! Ратко! Ево нас! Где сте!

Застанем, скоро обневидео од бола. Налетели смо на неку ограду. Врела чворуга ми букне на челу. У устима осетим сузе, слане, као помешане с крвљу. У вртоглавици седнем немоћно на земљу. Онда се повратим, као из дубоке несвестице. Језа ми прође целим телом. Студена сивост јесењег сутона горко ме опече у устима. Отворим сасвим очи.

Паја, Катица и Ратко гледају унезверено у мене. Ратко нема на рамену џак — напипам га под својом

главом. . — Је л' те болиг — пита ме Ратко, и чеше се, као

— Је л' те боли као да одједном сви троје оживе.

Нагињу се надамном, тако су тихи и тако сами. Далеко, тако је далеко наше сунчано Мољанче од ове хладне, сиве пустиње.

Проћи ће четири године. И биће исто овако сиви жалостан новембарски сутон. Један од нас ће, код прозора, у изумирућој светлости дана, завршавати своју прву песму. Други ће, у дому малолетника, дрхћући од умора, рибати (бескрајни дрвени под радионице, уз псовке и ударце надзорника. Трећи ће удахнути прве количине олова у мрачној перифериској штампарији. А Катицат Шта је било с Катицом7 Једног дана се није појавила на Пољанчету, и од тада се више никад није зацрвенела њена велика отрцана марама коју јој је мајка увек повезивала кад је ишла од куће.

— Пајо, кад ћемо кући2 Како ћемо да нађемо пут: Тде је та твоја Стругара7

· Гледам при томе без наде у ситно, помодрело, богињаво лице. Катица ми чудновато намигује. Не схватам је. Она приноси руке устима, али онда више не из-

инпипинилопнивнилитниннолонирллнидовинилилиннивилицилоноппиирлнинакивтинилинлилиритрилнна

расветљењу пред залазак сунца. Обилазимо, нечујно као мачке и с уздржаним дахом, висеку наслагу чамових дасака око које се шири тешки, опојно-влажни дах чамовине.

Муклу, напету тишину распара промукли дозив лађе из даљине, са Дунава.

Стресемо се од страха па опет, дубоко предахнувши, наставимо напредовање.

Под Пајиним ногама запишти влажпи ивер, као да је нагазио змију. |

Катица се држи за џак на мојим леђима. Осећам како ми дува у леђа, пригушујући дах. Нигде Никога. Тако је било и раније код „Пионира", али су касније поставили чуваре и више нисмо могли ни једанпут да се увучемо у слагалиште, А тестере су тамо звониле по цео дан и читава брда иверја, сувог и златножутог, таложила су се, као речни нанос, на огромном ограђеном „Пионировом" пољу.

У даљини, пред нама, опазимо црвене одблеске ватре. Светлост разбукталих пламенова расте, црвени видокруг се све више шири. Још мале па ћемо се и ми наћи у лелујавом домашају светлости.

Половину видика помрачи огромна људска сенка. Човек код ватре је устао и набацао још на ватру. Иза двојице који седе уз буктави огањ, издужиле су се по земљи две уске црне сенке.

Видимо јасно три човека како машу рукама као што то чине људи у разговору.

Босе ноге нам уједа студен тла.

0 Шћућурени, скривени иза гомиле балванова напипавамо по земљи поквашеним смрзлим рукама мокро пиштаво иверје'и гурамо га у закореле џакове, Мало га је. Руке нам се сусрећу у мраку и пријатељски се одмичу од ивера на коме су се среле. Ћутимо. Само да будемо што пре готови — сви четворо смо изгладнели и прозебли. Налазимо се у мислима већ код својих кућа, сваки у своме куту, у топлоти сталног и си-

Неопажено улазимо све дубље у ово зачарано сеновито царство дрва. :

Саплићемо се о пањеве, мокро'иверје на земљи нас раздваја и црно обележава свакоме свој пут. Удариму један црн издужен балван и тргнем се опазивши да сам остао потпуно сам, опкољен чудним мрачним дрвеним светом који тешко и влажно одише у мртвој непокретности без икаквог звука.

У даљини пламти.

Хтео бих да продирно, лудачки вриснем, да разбијем снажном продорном песницом звука притискујуће обруче ове страшне тишине око себе, Слепоочнице ми горе, Тако можда долази врућица. У густом влажном мраку, између две високе наслаге дасака које се гушећи уздижу, видим како мајка пали свећу, како ставља флашу са запаљеном свећом на сто, и намештајући мој лежај на поду у куту собе говори:

— Хајде, треба већ да легнеш, Како си могао да сам донесеш толико дрва! Кад би само имала мало чаја... А и шећера више немамо!

— Нека, не треба, мени је и иначе тако топло, Видиш како сам пуно дрва донео — ја сам донео највише дрва!

Пратим сваки њен покрет док ми намешта лежај. Топли су њени покрети али тако спори. Зашто мора баш сваки комад да истресе! Премештам се с ноге на

ногу, наслањам се на зид... не чујем тупи брзи бат ко->

рака по влажној земљи, крај високе наслаге дасака. Сав остали свет је бескрајно далеко од мене и само се нејасно назире као далека избледела успомена. Црно привиђење ми стисну раме. Као клештима ме избаци из мрака у црвену трепераву светлост. — Пајо—о—0о! не препознајем свој глас у продирућем паничном крику.

Земља тупо затутњи, У близини се разлегну тре-,

сак дасака које се руше. — Пајо—о! као праисконски дозив пресече мрак

изобличен пискави крик Катице. Од тога крика ми се

Видим мајку, плаву добру главу у врелој пари која _

гурног обитавалишта.

= То је, истина, заменити...

ваша дужност,

Три пионира

али дек не стигну цене,

ми ћемо вас

Једни могу. а други не могу

елгиски _ недељни часопис

„Пуркуа-па"'изражава вели-

ко незадовољство због неко-

ректног поступања англоамеричких власти на немачко-белтиској граници према белгиским војницима, бившим припадницима окупацисних трупа у Западној Немачкој. „Англоамериканци истиче часопис одузимају Белгијанцима на граници сву робу коју они желе да изнесу из Западне Немачке, док они сами навелико вуку из Немачке. Није никаква тајна да се британски војници баве такозваним војним експортом." „Познајемо у Лондону оптичара — тврди часопис — који је отворио одлично сортирану радњу драгоценим апаратима које су му донели британски војници из Немачке". оаћ

„Американци — објашњава даљ

часопис — поступају на исти начин. За неколико пакетића цигарета они купују фотографске апарате „Лајка" да би их касније у Њујорку продали за скупе новце, Поред тога, амерички војници у бесцење купују западно-немачке марке, које у обичним војничким писмима, која. не. подлежу цензури, шаљу У САД. Тамо њихове породице скупо „продају те марке оним америчким Немцима, који желе да помогну својим ближњим у Немачкој,"

Перископ за канализацију

Службеник лењинградског научно-истраживачког института за комуналну привреду, инжењер М. Сапожњиков конструисао је оригиналну еправу — перископ за испитивање унутрашњег стања цеви градске канализационе мреже и то без претходног отварања.

Справа се састоји од мале металне цеви у чијој је унутрашњости смештен читав систем оптичких сочива и једна сијалица. При испити-

витеља из САД и прећутну сагласност карабињерских команданата на Сицилији, бандити · изазивају страх и трепет код становништва овог сунчаног острва у Средоземљу. Њихова делатност је, међутим, искључиво уперена против напредних грађана, на првом месту против комунистичких и синдикалних функционера. Међу највећим бандитима на Острву истиче се

Салваторе Ђулијано кога помажу.

извесни амерички кругови. Он се тобоже бори за независност Сицилије, односно за њено' оцепљење од Италије. Међутим, Ђулијено је о бичан разбојник кога подупиру и неофашистичке италијанске странке. Ђулијане пати од снобизма и ево на који начин је он покушао да прибави себи популарност: „Позивам на двобој десеторицу чланова владе и десеторицу претставника политичких странака" — изјавио је он у писму које је упутио штампи. „Ако погинем — рекао је он самном је свршено. Али, ако из двобоја изађем као победник бићу господар Сицилије."

Расистички чувар реда

Шериф Хетчер је главни потстрекач антицрначког терора у граду Ирвингтону (америчка држава Морџија). Он безразложно хапси и баца у затвор, који се налази у његовој кући, било којег Црнца. Шериф има цео штаб својих сарадника који се баве организовањем „иштчезавања" ухапшеника и оптужених. На миг Хетчера његови сарадници с проваљују у шерифски затвор и одводе жртву. Кроз дватри дана у месном листу се појављује нотица како је тело неког Црнца нађено у јарку на 3 кмлометра од града. | ;

Тако је Шериф ЖХетчер тобоже

због светогрђа ухапсио Црнца Ке-

БОРБА ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКИ ШАМПИОНАТ У ЗАГРЕБУ

- ирока популарност шаховске игре |“ Југославији до свог пуно: израза долази нарочито за време државног шампионата, када се И наши шахисти налаза на окуборби за поносну титулу југосло-

из читаве земље. Инострани шаховски кругови такођа томе турниру поклања“ ју велику пажњу. колико због тога што на њему суделују поједини наши мајстори који уживају веллки углед У свету, толико и из разлога што се на

са едузимљивост Ра са коректношћу и високом

техником игре, ванредну стратешку и озбиљну игру вишеструкот првака др

Костића и младог мајстора пуца, технички,лепу и пуну иницијативе игру омладинаца Ивкова,УМатановића и Фудерера, као и стваралачку ерудицију 0 сталих учесника. Шампионатје успешна смотра снага младог југословенског шаховског покрета.

Такмичења за југословенски шаховски шампионат одржавају се у дворани Загребачког велесајма сваког дана поподна од 15.30 до 20.30 чесва, а недовршема партије настављају са идућег дана пре подне од 9 до 11 часова. После свака четири кола је слободан дан, а после осам „кола два слободна дана. пр' Е ђен је такође слободан дан пред послед-

првенства.

С обзиром на нагли успон појединих наших младих мајстора постоји могућност изненађења. Зато поред тројице тлавних има још и тајних фаворита, као што су Пуцп. Рабар, Милић, С. Недељковић и неки други. Пуц је пре две тодинв на шампионату ФНРЈ у Љубљани заузео треће место испред Пирца, а прошлог пролећа је у заједници са Фолтисом победио на међународном турниру У Бечу. Рабар је прошле године победив на турниру У Рогашкој Слатини, на кома су од страних мајстора суделовали Принс и Опоченски, док је на шампионату за“ 1948 годину освојио четврто место. Прави одговор на питање ко ће бити овогодишњи првак, може дати само крај турнира, на коме суделујв 20 наших најбољих мајстора.и мај-

· сторских кандидата.

· УТУШЕНИ МАТ

Међу матним сликама нарочито је угушени мат због брзине дејства и као фактор изненађења одувек одушевљавао љубитеље шаха. Комбинације са угушеним матом налазимо већ у рукописима ХУ века. Такав мат може да изведа коњ (без помоћи других фигура, благодарећи чињеници што је противнички краљ загушен сопственим фигурама. Да са такав мат изведе, обично је

потребна комбинација ради одузимања слободних поља противничком краљу. па и по цену жртве "неких фигура.

' Много пута су такве жртве неочекива-

на и на први поглед чине се као не„објашњиве, па је тиме баш њихов ефекат већи. о

Најчешћи су примери где се ради постизања угушеног мата жртвује краљица, али то није увек случај. У следећем примеру бели ће у правом тренутку да жртвује топа. До ове позиције дошло ја у једној турнирској партији,

УТУШЕНИ МАТ У ПРАКТИЧНОЈ ПАРТИЈИ

Фалкберов противгамбит Бели: Шаф — црни: Хартлауб 1. ег—е4, ет—е5; 2. фг—«ф4, дт—д5; 3. е4:д5, е5—е4; 4. Дд!—-е2 (Теорија препоручуја 4. дг—да.), фт—ф5; 5. дг—д3, Ствфв; 6. Ссбл—дга, лфв—64; 7; дз:е4, Сфе:е4; 8. Де2г—65+ (Бели иде на добитак фисуре), Кев—фт!; 9. дб5:64, Ддв—Х4+; 10.

" држи и проспе смех, као перле: | — Па ту смо, лудо! То је плот од Стругаре. Уда- вању мреже овај перископ се по- лифа Хила, који је издржавао мај- '2—т%, Сета; М. Ст—ф8 (Исправно је грио си главом право у њега! Биће иверја! Па и чита- стави у доводни део канализационе ку, еца инвалида, жену и две се- било 10. хала им дати топа), Тхв—е8-+

12. Ке1—д!, Сга:х! (Изненађење! Вели

назепниннилиннинннвнннвнна и вал анранаинрааааиИиантна на нанинананннинаванининананававоннаванининенанниниванинивнввсносннннннии

вих трупаца... Само да видиш! Паја и Ратко су већ

нашли рупу и били унутра! __ Скочим. Потражим свој џак. — Ура—а! Јурип! ; – ___- Упадај марш! — командује Паја и провлачи се први између трулих летава. ем

цеви. Помоћу ове справе може се видети унутрашње стање цеви количина и врста песка, рђе итд. Већ су произведени први примерци ове справе за комуналне потребе Лењинграда. 6

стре и троје деце. Пошто је по старом обичају сместио ухапшеног у свој затвор, Шериф је кључ од ћелије оставио на столу у својој соби и изашао. 'Тада су „случајно“

неће смети да носи краљицу због мата на Фф2); 18. Ллф1—ег2, Сх1—фг+; 14. Кде1, Сфг—д3+; 15. Ке1—д1, Дх4—е1+1!; 16. Сфа:е1, Сдз—фа мат. Е

диже коса на глави. Црно привиђење ме вуче као мртву обешену ствар тамо, к ватри. | Ватра расте. Већ јасно видим црвену Крај њега се чеше Ратко. Катицу не видим. Два човека их држе.

плаве радничке панталоне. : која је на Ратковом рамену, недостаје кажипрст Место

њега има мали, непомични батрљак.

Младић у радничким панталонама гледа нас строго. Једног по једног. Он. је као главни. Он је најопаснији. Само ћути.

Друга двојица псују.

Пљус! аи Плава од страшног ударца, Скоро се скљокам на земљу. Ноге ми се тресу. Цвокоћем гласно зубима. .

Маја покушава да се отргне од човека, који га држи. Десни образ му је изгребен. Дугачка вијугава трака крви на његовом лицу постепено се сири.

Ратко изгубљено гледа у буктави пламен, Не чеше се више. Поцрвенеле руке мртво му висе низ тело.

— Шта да радимо с вама!— раздера се одједном онај млади. |

Чији сте! !

— Ко вам је харамбаша!

Његов глас је страшан. Ноге почињу нам се тресу. , вео.

Али зашто му се, док виче, очи смеју! Као некипут Катичине очи... Где је сад Катица Можда је већ

умрла!

чупаву Пајину главу.

Један од њих је млад. Има На његовој десној руци,

још јаче да

— Шта да радим с вама! — загрми поново над на-

шим главама. Одједном забогорадимо сви у један глас; — Ми смо сироти. Мама нас послала... Само мало...

Нећемо никад више... 14 Паја се премести с ноге на ногу. Гласно хукне и

кроз уста и кроз нос: триДА — Чико, пустите нас. Гладни смо. Могрешили смо.

Никад више нећемо. Нисмо хтели. Немамо па смо ми-

слили да узмемо само мало. Пустите нас, чико! | Тледам опет главног у очи. Јесте, оне се смеју. Паја заустави поглед на руци која је без притиска

лежала на Ратковом рамену, Загледа

љак кажипрста. Погледа испод ока младића. — Чико, и мој тата нема један прст. Једанпут је

радио у Централи, па му је машина отсекла. Хтела је целу руку. Сад више не ради. Пустите нас Да смо зна-

ли, баш би вам донели дувана! 3 Сад се не смеју само очи главног. И његова уста се

развлаче у широк осмех. Мрак око нас весело и гласно одзвања.

нама. Пуни џакови тиште. Мале кичме под теретом вла-

жних дрва, савијене у лук, боле. . Далеко пред нама, као у бајци, светлуцају светло-

Дозиви се гуше у мраку. Одбијени од мртвих обала враћају се језиво.

Онај црни масив пред нама је Кланица. Нека кола шкрипе по блатном путу упоредо с на-

ма. Кола без фењера. Сваки корак је један отпали камен с душе. Мно-

го, безбројно много је тог камења.

Ипак, душа игра. У грудима ужурбано куца мало срце. Као птица.

— Сложно! каже Џаја. Тако увек говори његов отац, молер, који никада није радио у Централи и који има све прсте на руци. ме

већ смо код пољанчета.

црвеног сунца које се јако нагмуло над задимљен , = = = === = ПР Прекопута блистају прозори виле Јоксимовићевих

— Пајо — о! — дозивам уска искрпљена леђа, по- = БЕ му ЕРЕ ШЕР ББЕБ Е= Наше љубитеље шаха у највећој мери У 2 ·

одмакла У сивој блатној равни За. РЕН ша ЕЕ БЕН БЕШЕ ШЕ БЕБА 5, занима питање ере о Ае Кони Прелазимо Пољанче, тако чудно у ноћи, и стиже. , с--= „Бе БР ЕШ БЕБЕ а, ши ши и ско првенство Ју а с. 5

— Хајдемо кући! Где је то! Хладно је! Ја морам дар = ЈЕ ЕУ. Фаворити су несумњиво Глигорић, МО ДО капије виле. кући! др Лрмшзионих. и По ОНрКо она Пред вилом стоји ауто. Шофер пали мотор. Госпо-

Паја и Ратко се не одазивају. Назирем их како овој ал беталин о ње тоне је ђа Јоксимовић се нагиње над Дудиком, у дебелом плаЋутећи извлаче ноге из муља. дугачак и очевилно. сва тројица штеде ВОМ капуту са светло-жутом дугмади. Кроз бректање

| снага за касније. вогодишњи шампио- 1 1 с:

Куда нас воде! Рекли су да је близу! Ми смо за- Пн – ПОН ИЊЕВИТА УНА мотора који се запалио чујемо њен брижни гла лутали! Како ћемо се вратити! Они хоће да ураде не- • са наши данашњи најбољи интернацио- — Дуди, идеш са фрајлан да гледаш Снежану. Ја што с нама! налци Глигорић и Трифуновић сусрећу сам мало болесна. Владај се добро.

о ђњ– тек у последњем колу, а може бити да 5 ће од те партије зависити крајњи исход Мале кичме су пресавијене у лук.

Пуни џакови тиште.

Скрећемо иза угла.

Наш прозор топло светли у даљини. Чедомир МИНДЕРОВИЋ

Беотлрадске слике

„Шет година изградње Београда“ привлачи па“

на изложби на главном Зиду.

се у мали батр-.

' За њим ратко, ; Решење задатка из прошлога броја: жњу велика карта Беог зложена ___—П—<—е—ет! — умирује нас Катица и поцупкује Сицилијански бандит наишли „непознати људи“ узели |, дфе:а+, Кав:ат; 2. Тб2—а2+, и Ову изложбу до пак ке 4 А еатине 23.000 посетилаца, а биће У Је кад игра Додолу. Недостаје јој само још Ђулијано позива на двобој кључ и одвели Хила. После неко- 3. Тагад мат. ; отворена до 5 овог месеце з БИ у на глави. Смрзла се и нестрпљиво ме гура на- НЕ лиинни На Бипилији узима лико дана несрећни Црнац је на- дипапинипивелиницлананининипинипипинилпипининпивипнпвпиаионопивининипинипнасапиквизанваравР оно 5 Жровлачимо се крај дебелих балванова који, без све више маха. Уз благонаклону ђен мртав са прострељеном лоба- и па А њом у оближњем потоку. Број 259 + Београд, 4 новембра 1949 године " Одговорни уредник Драгутин Шолајић • Ули Др. ) » Поштански фах 152 "

м' оре, жуто и аветно светлуцају у последњем наглом пппинивинипнинининипиививанкиннпвнпилинининкликинповинвакетивипапопипаноинавививвпивиннинаиивинилинааивул»

ак А

подршку прекотихоокеанских покро-

7 „ВВЕТОЗАР МАРКОВИЋ

мо Бед

слава Јовановића

шту • Телефон: 20-443 • Чековни рачун: 108—9060386

па Штампарија „Борба“ # Београд Кард ељева 31. • Рукописи се не враћају.

мр аи | #17 У (и РИБА

пининннизлив оса А... ~ «29%885 1:50: 5 5 апапавашиттасвнспрраваппвнарорнванавивнижнаннниннвнибининиваннилиннининнннинивинннивнннапининнназлевсвиааппаанопнплининининанапннппанинапвннниснинаазивннинннпнианнирниввенаипинатинин

Дебела водурина Дунава мукло дише крај нас. Не пу У видимо од магле другу обалу. " првака. За резултате тога такичлЕа интересују се мноте десетине Душа би хтела да запева. хиљада наших _ трудбеника и омладине Утонемо у мрак. Бескрајан пут повратка је пред у

Жоћу да јој све прсте обухватим шаком, али не ењују разне сти ИХ да стеку — шака ЗЕ је још мала, Цред наме. на ТИ не АМИН ет Збате ДУ- Ма катице! ајиним и Ратковим леђима, њишу се џакови. је сли Глигорића, у којој нв Е . рој боке и зреле мисли | Пери. фантазија — Катице!... |

бије из дугачког дрвеног корита на двема нашим роумне Катице нема климавим столицама. Чујем њен про ени трифуновића, „методику и оналла Тир — 1 1 ј Б У) ромувли, утуш потхватв познатог интернационалца, пир- — Она је сигурно већ код куће — каже Паја. ца, комбинације старог велемајстора Удишемо димљиву маглу јесењих испарења. #