20. октобар
(О УВТВИВУ ВИ
Чињенице и чињенице... = су се већ навикли да
априори не верују вестима реакционарне и информбироовске пропаганде. правилу о-
ни гледају и траже извор сваке вести. Ако једна таква вест потиче „из добро обавештеног врела" тада они закључују да у већини случајева таква вест долази из службених кругова и да је њен циљ да упливише и обмане јавно мњење. Исто тако уврежило се у праксу да вести „из поузданог извора", што ја нарочито случај са информбироовском пропагандом, нису никакве стварне чињенице него измишљене лажи и клевете против социјалистичке Југославије.
У информбироовско време „добро обавештени извори" налазе се на све стране. Тако, на пример, неки четнички листић у иностранству напите, онако по надахнућу божијем, да је у једном нашем руднику за месец дана погинуло нилита мање него 175 рудара. На томе није завршена цела прича. Војвода четнички је знао шта ради. Он није очекивао само да грчка монархофашистичка штампа протури ту лаж у свет, него је он, био и далековиднији. То се показало тачним у много случајева, па и у овоме. Ову измишљену вест о погибији 175 југословенских рудара узео је као чињеницу један члан Централног комитета Комунистичке партије Италије и у информбироовском листу „Унита" распрео причу, надуго и нашироко, покушавајући да сравни у прах и пепео социјалистичку Југославију. Могу ли радничке масе Италије и других земаља веровати ономе што пишу и говоре њихови информбироовски руководиоци који узимају из сумњивих извора податке о изградњи у нашој земљиг Разуме се да не. Оне имају довољно искуства да не верују напобирченим аргументима у профашистичкој и фашистичкој штампи.
Конзервативац Черчил „напреднији“ од лабуриста ико у свету, па ни у Великој Британији, не сумња у антикомунистичке погледе
стона Черчила. Па
и замислити над речима вође конзервативаца које је он изрекао прошле недеље у Доњем дому.
Мистер Черчил, попевши се на говорничку трибину, оштро је критиковао спољну политику британске лабуристичке владе скоро у свим земљама, а нарочита на Далеком Истоку. Он се истакао.као претставник оне реакционарне струје у Великој Британији која тражи признање Народне Републике Кине. Зашто се Винстон Черчил заложио за нешто што је сасвим, у основи, страна и непријатељско њему и његовој класи7 О томе он није ништа рекао, а нити конзервативна штампа о тома говори отворено.
Целокупна британска штампа, како реакционарна, тако и прогресивна, изузев неколико лабуристичких листова, пише о томе проблему критикујући Бевинову спољну политику. Лондонски „Тајмс" пише: „МеЂу британским трговцима и службеницима у Кини веома је распрострањена бојазан да је званично признање режима у Пекингу, које се очекивало пре краја ове године, сада очевидно одложено. ..Британски држављани у Хонконту сматрају да је одлагање У овом питању несрећно из више разлога; оно пре свега 0мета трговину". Конзервативни „Манчестер гардијан" још је отворенији. „Велика Британија изгубиће ненадокнадиво време, Черчил није довољно истакао колико је повољно скоро признање. У том погледу цела земља је сагласна-пише овај лист. Треба вршити притисак на САД да са придруже заједничкој, смишљеној политици по том питању..."
Није нимало чудно што В. Черчил и реакционарна штампа, сматрајући своја захтеве далековиднијим и политички реалнијим, траже признање Мао Це Тунгове владе. У питању је очување британских инвестиција и одржавање тргфвине са Народном Републиком Кином. Ето, зато на први поглед изгледа да је Черчил либералнији од својих политичких противника — британских лабуриста.
ај
Вин-
ипак енглески
грађани, они који не познају суштину проблема, морали су се зачудити
ДАВНО се ухватио сумрак.
На стрништу испод села у једној забрдици скупио се
Лујо сав под хаљиницу. Само му вири пјегаво лице
с крупним, грахорастим очима и неколико пламича-
ка жућкасте косе, расуте по челу. Пред њим на неколико корака пасе Јаблан.
Сваке вечери „откад су настале врућине, до неко доба ноћи напаса Лујо свог Јаблана. Пази га као очи у глави. Два пута га на недељу соли. ИМ ужину с њиме полови. Воли он Јаблана, — јер је Јаблан најјачи бик у цијелој околици. Лујо се поноси. Остале говедаре и њихове бакове поношљиво презире. Усред гробља смио би он ноћити, кад је Јаблан с њиме.
— Само шјутра! — Трже се Лујо као иза сна, збаци са себе хаљиницу, а очи му сјевнуше од узбуђења.
Устаде , приђе баку, па га стаде миловати, мазити и тепати му:
— Добро се тим, Јабо, наруцај, Руцај, бате, колико ти дуса подноси,.. Само шјутра! Рођени мој, мили мој, драги мој Јабо — само шјутра!
У Лујином промуклом гласићу дрхтало је меко, њежно преклињање. Бак махну по навици репом, па га ухвати мало по образу.
— Зар мене, Јабот — пита га ја плакати.
Он се мало одмаче устрану, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу.
— Није, није Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио... Е немој се оца, му, одма' за свашта љутити! Де, да се појубимо! :
Пољубише се, Лујо огрну хаљиницу, па се опет спусти на влажну траву, да сања о сјутрашњем дану.
Сјутра ће се његов Јаблан бости са царским баком. У њему већ одавно букти, Рудоњом ·пободе. Преклињао је кнеза да му испуни жељу. и остали су људи.молили кнеза.
— Ма „људи. моји, није то тако лако — царски је во!
Него, ја ћу бацити молбу. Одреди ли царство да се боду, добро и јест — не браним ни ја; не одреди ли — није ништа ни било! Је ли тако, браћо
— Тако је, кнеже. Само 'ајде по реду, па се не бој!
Молба је бачена, одговор је кнезу дошао: дозвољава се. Сјутра је Преображење, а уједно и царски дан. Сјутра ће се код кнежеве куће огледати Јаблан и Рудоња.
О томе Лујо будан сања. Час види како је Јаблан пао, како убоден издише, час, опет, како је надбо Рудоњу, па поносито стоји на мејдану. Чује како Јаблан громовито риче, а брда одјекују. Он долига:
пријекорно. — Сад ћу
Воло—лите, доло—лите! Јаче моје мило баче од те ваше јадне краве| Ћа, кравуљо, нагрдуљо! Нагрдим ти говедара
и у кући кућаницу
и на струзи стругарицу.
— Јабо, је ли теби студенот — чу се Лујо испод хаљинице. ј
Јаблан пасе, шути, ништа не одговара. Он устаде, помилова га, извуче из стога два снопа зоби, метну пред бака, па леже крај њег. Послије дугог полусањивог, дрхтавог трзања превари га сан. Кад Јаблан поједе жито, леже и он код својег доброг друга.
Дубока, страховита тишина. Влажна свежина шири се кроз ноћ. Млак вјетар продухује преко кућа. Што се У полукружном, непрекидном низу протежу испод планине, Кровови, обрасли маховином, једва се распознају, према мјесечини, од зелених шљивика кроз које стрше. Само се гдје
— гдје бјеласка нов кров. Село спава мирно, слатко, као је. г ; 4 дро, здраво и осорно планинче, када га мати подоји и уљуља, ·
Сунце се лагано помаљало иза планинских врхунаца, који још уморно почиваху у прозрачном јутарњем сумраку. Један тренутак — па се све обли у бјеличастој свејтлости! Све трепти, прелива се. Само тако далеко испод планина, у присојима, трепери магличасто, тиморно плаветнило. Све се диже, буди, све се пуши као врућа крв, одише снагом, свјежином,
пламти жеља: да се Јаблан и. са.
— 0, свануло већ! — протегну се Лујо, протра очи и погледа око себе. Јабо, бате, што ме нијеси пробудио7
Јаблан је рано, врло рано устао и добро се напасао. Драго бијаше Луји кад видје како су у Јаблана трбуси забрекли. — Е, кад си се тако, бате, наруц', ето, ти, па мало 'нако заслади! — вели
весело Лујо, па баци пред бака неколико снопова зоби.
Јаблан поједе. Кренуше кнежевој кући.
Вране пролијећу из околних шумарака и падају на кукурузе, који су се истом почели зрнати. Чувари хајкају! Страшила на оградама око кукуруза лепршају се. Сермија се изгони на пашу. Вика, довикивање на све стране.
Лујо иде замишљено за Јабланом. Удубио се у мисли не чује он те галаме, тог живота, који се око њега шири. Он мисли о Јаблану и мејдану. 6
Врцну се, као да се нешто досјети, растеже педаљ, па поче мјерити штап:
— „'Оће Јабо надбости — неће; 'оће — неће; 'оће — неће; 'оће!“ —викну Лујо, а очи му засвјетлише од превелике радости.
Од драгости стаде љубити и грлити бака.
— Је л' де, Јабо, да ћеш ти њега надбостит Нека је он царски! Свеједно је то мом милом, драгом, рођеном Јаби. Је ли тако7 Де, кази своме Јуји! — поче му се безазлено улагивати,
У разговору с Јабланом стиже Лујо кнежевој кући. Где се бијаше доста свијета искупило. Светац је, не ради се, па дошли људи, да мало пробјеседе, а као планинцима мило им је гледати кад се бакови боду.
Луји се стеже срце кад угледа Рудоњу. Учини му се страшан, голем; и дебљи и већи од Јаблана.
— Јабо, бате, ако данас платиш главом, не зажали на ме! — уздахну Лујо, припи се уз вола, па поче опет, кријући се од људи, мјерити штап. Изиђе, да ће Јаблан надбости! Разведри му се лице.
— Јеси ли се уплашио, малит
— Ти се, синко, ништа не бој. данџија — соколи га један чичица.
= Не бојим се ја, вала, ништа! — вели Лујо поузцано.
— Богме ћеш ти, малишану, и јаукнути, кад Рудоња исуче Јаблану цријева — застрашава га пољар. — А и јест ми млого додиј'о.
— КЕ, то ћемо, пољаре, истом виђети! — смије му се пркосно, заједљиво Лујо.
— Ма'ните се, људи празна разговора! Настрану дјеца и жене! — викну кнез оштро. готово званично. — Поведите бакове на ову раван ниже плота!
Изведоше их. Околи свијет.са свију страна, Бакови се почеше њушкати, као: да се упознају.
— Трке, Рудоњ!.
· Трке, Рудоњ! у
Бакови стадоше. букати, копати предњим ногама, заносити, ребрити, док силно не грунуше рогови о рогове, Стоји прасак, лом! Земља се круни, угиба под њима,
Лујо дрхће, стрепти, Сваки му се живац разиграо. Избечио крупфе, трахорасте очи, не трепће. Сваки покрет прати; сваки удар одјекне у разиграном срцу. Стиснуо се, погнуо се— помагао би Јаблану да може. Засјенише му се очи, Само назире како се нешто пред њим врти, вијуга, . угиба.
Рудоња насрну свом силом. у
=— Поду'вати га, Јабо! — викну Лујо, као изван себе,
Јаблан, стари, лукави мегданџија, посрну као Ђоја на десно колено, па подухвати Рудоњу испод врата.
— Не дајте, људи, нагрди волај — узвикну преплашено кнез,
Испод врата Рудоњина шикну велики млаз крви. Лујо Задолига, Јаблан стоји поносито на мегдану и риче, а планински врхунци силно — силно одјекују.
Твој) је бак стари мег-
Петар Кочић
х ОПЕТ ЧЕКАМО ЦЕНЕ
Дан републике, нај 5 већи празник маптих народа, свечано је прослављен у престоници наше о-
таџбине, Уочи два» десет деветог новембра, кроз за»
мрачене улице Београда, са Трга Ди митрија Туцовића потекла је ватрена река. Преко 12.000 омладинаца и омла“ динки – продефиловало је кроз глав» не улице до Калемегдана, носећи запаљене бакље
Цртице са шампионата ФНРЈ
а Петом шампионату у Загре-
бу по пђви пут се после 0слобођења догодило да првак
није изгубио ниједну парти-
ју. Трифуновић је као победник Новом Саду 1945 го
шампионата у Но Кам дине изгубио партију са МИЛИ Зи:
а у Загребу 1946 са Пуцом. На тНе: ћем шампионату У Љубљани о ка; дили су заједнички Трифунови : Глигорић, којом приликом је Три фуновић претрпео пораз са с. вВу=
ковићем, а Глигорић са Трифуновићем и Пуцом_ Четврти шампиодмат у Београду 1948 завршен. је за-
једничком победом Глигорића. и Пирца. Први од њих је изгубио са
Трифуновићем, Милићем и пуцом,
2 други са Глигорићем и Рабаром. Чињеница да на овогодишњем шампионату У Загребу Глигорић није изгубио ниједну партију, па и по: ред тота што је турнир био дугачак и по саставу досад најјачи, речито говори о великом напретку нашег државног првака, Глигорић није повећао само своје теориско знање и усавршио стратегију и тактику У игри, већ је такође појачао своју технику одбране. У неколико партија се догодило да је Глигорић дошао у полсжаје са пешаком мање, па ипак је успео да их одржи реми или, шта више, још и да их добије. Уметност у одбрани слабијих положаја је нарочито карактеристична за велике мајсторе. |
Мајстопи Рабар и Пуц су тврдо веровали даће Глигорић, Пирци др, Трифуновић узети прва три места на шампионату у Загребу, што се уосталом и догодило. Пошто четврто место такође обезбеђује право директног учешћа на идућем шампионату, то су и Рабар и пуц ставили себи у задатак да то место освоје Њих двојица су стално пазили један на другога, убеђени да су они једини кандидати, Међутим рачун су им покварили омладинци, а у првом реду Матановић. Док ће Рабар и Пуц идући пут морати да се боре за квалификацију на претфиналу државног првенства, Матановић ће заједно са Глигорићем, Пирцом и др Трифуновићем без претходног такмичења да уђе у финале. Пуц је специјално за Трифуновићем читава два месеца пре шампионата проучавао једну варијанту и спремио У меранској одбрани теориску новост. Међутим оно што је изгледало немогуће, то се догодило. Мгко ни слутио није какве све могућности Пуцова теориска новост садржава, Трифуновић је тачно парирао и одржао реми, Тако је напорни рад Пуца остао узалудан мако је два месеца утрошио на анализе,
Тлигорић је 1939 као 16-годиињи дечак освојио мајсторску титулу на турниру у Загребу. Сада је, после читавих десет година, Глигорић победник у Загребу и државни првак. Чини се као да Ивков иде тачно стопама Глигорића. Ивкову је 16 година и постигао је такође у Загребу мајсторску титулу. Од ГлигориЋа је Ивков млађи 10 година. Остаје још питање да ли ће се 1959 године
сусрет са
одржати опет у Загребу државни шамтионат, на коме би Ивков био први"
Код Ширца је готово редовна појава да он у првом делу турнира слабије игра него у другом. Зашто је то тако, то би он могао најбоље сам да каже. Чини се као да партије у првим колима њега Више замарају него оне касније Са Трифуновићем је у осмом колу дао реми већ у 17 потезу, изко је позиционо стајао нешто боље“ На чуђење својих навијача Пирц је одговорио: Било ми је јасно да имам нешто бољу позиџију, ситну предност која би се можда могла реализовати. За ово би требала тачна, али дуготрајна игра. Ја сам био умсран од партије са Глигорићем и зато се нисам усудио да се упустим у даљи наставак.“
Глигорић је са девет победа стигао највећи број добијених партија на овом турниру. док је међутим Авировић са десет пораза имао највећи број изгубљених партија. Дакле максимални број пораза и овога пута био је већи од победа.
„НЕ ИДЕ МИ У РАЧУН..." не могу да добијем ни једну једину ме-
[ја неки дан отишла сам у фри-
зерски салон на Булевару Црве-
не армије са намером да напра-
вим водену ондулацију, Фризер ме је
2 он нота упитао: да ли сам опрала : када сам м а одг б
уерор рекао ми је: Уа ан а 8а
— Нећу моћи да вас изирам = ли би дуго да зен им РА
Ја сам ипак остала да:чекам. Но после извесног времена фризер ми је признао да „нема рачуна да прави водену ондулацију без прања косе".
Питање је да ли у нашем граду, који чисти све што не ваља, неко „има рачуна“ да овакви фризери раде,
Мирјана Поповић
озната је ствар да се без потреб-
вог прибора не може одржавати хигијена просторија. Због тога
сам, видећи да у магацину немам ни једне нове метле, а старе су већ издале, пожурио 'да набавим потребну количину. Идући из радње у радњу, у потрази за метлама, којих нигде није било, свратио сам и у. продавницу на углу Јевремове и Вишњићеве улице Како се ресторан у коме радим налази у том крају, често сам свраћао у ову продавницу, где су ме већ сви познавали. Јојп У“ лазећи, угледао сам велики број метли. Задовољан што ћу,'најзад, доћи до робе која ми. је' била: неспходна за одржавање. хигијене у' ресторану, потражио
сам десет комада. Одговорено ми је да
ен... _...._________нн ннниннниннннннинннннннниннинениса.
Београд, 2 децембар 1949 године • 6 у ИН Г ) године Одгбв орни уредник. Драгу Драгослава. Јовановића. УТЏ. • Телефон - 20-443 » чековни рачун:
тлу, јер им још није одређена цена. покушао сам и са овим начином: да им оставим хиљаду динара и да узмем робу. А када стигну цене вратиће ми остатак новца. Овај мој предлог био је одмах одбијен_
Вратио сам се без метли у ресторан. Сада покушавамо, док са дугог пута стигну цене, да са оним остацима прибора за чишћење, колико-толико, одржавамо хигијену просторија.
Р.
ж ЧУДАН УЛАЗ
рађанин који би прошао касно У ноћ Франше д' Епереа улицом могао би пред једном кућом помислити да се у њу увлаче крадљивци или обијачи. То је зграда број 6 У коју станари улазе кроз отвор на капији са кога је скинуто прозорче Домаћин зграде је веома практичан човек. Искључио је звонце да га људи не би узнемиравали и будили. преко ноћи, а кључеве од капије неће да да станарима већ више од три месеца. Стално обећава, одуговлачи а кључа никако нема. Скинуо је прозорче и тако оштро“ умно решио проблем и још омогућио грађанима да праве акробације и да се уче провлачењу кроз узане пролазе. Сад, или ће станари ускоро добити кључеве које им по одлукама органа народне власти припадају, или ће и даље правити акробације при улазу у зграду и изазивати сумње пролазника,
103—6090386 " Ппо-
штански фах 152 "Штампарија Борба“. — Београд, Кардељева 31 • Рукописи се
дива аза
~, не враћају.
по“,
Шолајић. Улица.