20. октобар
Лозоришње
ред премијеру
три Чеховљеве једно“ чинке у Београдском драмском позоришту
у Београдском драмском позоришту спрема се шеста премијера у овој сезони, Три дела до-
маће литературе „Подвала", „Народни посланик", „Ватра и пепео", два енглеске „Како вам драго“, „Занат госпође Ворн" и једно руско, што је сад у припреми, три једночинке А. П. Чехова, велики је и значајан напор младог и тек опробаног ансамбла Београдског драмског позоришта, коме је ово прва комплетна радна сезона.
За шесту премијеру, која ће бити
· изведена средином овог месеца, у-
зете су три једночинке Чехова „Медвед“, „Свадба: и „Механа“ („На главном друму. Чеховљев театар је велики театар. Колико је он својим драмским делима допринео уметности глуме показују сва прва револуционарна открића Художественог театра. Сви теоретски проблеми позоришне — уметности, чију је обраду дао систем Станиславског, нераздвојно су везани са Чеховљевим текстом, јер на њему и почивају. Овако дубску везу са художественицима диктирао је реализам сцене Чеховљевог драмског активитета с којим су художественици избацили са сцене и последњу натуралистичку парчад. Сам Станиславски писао је о Чехову: „Чехов подједнако влада на сцени и спољном и унутрашњом истином, Он је појачао и продубио наша знања о животу предмета, гласова и светлости на сцени, који у театру, као им У животу, имају голем утицај на човечју психу".
Сем тога, Чехов је извор, неисцрпни материјал, за своје драмско стварање нашао у једном друштву које је у распадању, у изумирању једне класе, и то му даје посебно обележје изразитог друштвеног драматика који је јасно сагледао и у свом делу оживљавао предреволуционарно таласање немира, сломова и чежњи. И ове једночинке кратки и језгровити су одломци из тог живота. Утолико ће то бити озбиљнија проба нашег младог ансамбла, који треба да покаже овом приликом да ли ће моћи да негује са успехом и класичну руску литературу. Једночинке су у режији Предрага Динуловића. У „Механи" Борцова игра Милан Вујновић (у алтернацији М. Пузић), Мерика Сима Јанићијевић, Саву богомољца Мио-
драг Волић, Феђу Милан Пузић,.
Кузму Милан Живковић, Марију Олга Ивановић. У „Медведу" играју Азалија Џачић и Татјана Лукјановна (Јелена), Теа Тадић и Предраг Тасовац (Смирнова)-и Драгољуб Јовановић (Лука). У „Свадби" наступају Милица Бошњаковић, Бранко Јовановић, Бранко Ђорђевић, Мика Науновић у алтернацији са Исаком Амаром, Слободан Стојановић и други. Сценограф је Сава Рајковић.
СОЈ
против изазивача инцидената на нижеразредним утахмицама
Једна од битних карактеристика нижеразредних фудбалских сусрета пре рата је велики број инцидената (туча играча на терену, непоштовање судиских одлука, упади публике и др... Данас, овај је број смањен и све се ређе јављају преступи играча и функционера. Међутим, још увек се у појединим сусретима могу видети (у мањем броју него прошле године) разни инциденти које најчешће проузрокују стари клубаши.
Као пример и случај који треба најоштрије осудити, може да послужи инцидент који се десио на првенственој утакмици Првог разреда између Радничког (Земун) и Новог Београда. Захваљујући слабој организацији, сусрет (организацију је имао Раднички) је почео са великим закашњењем. Када је делегат (Раде Радовановић) после сусрета затражио од благајника · обрачун прихода од утакмице, овај је то одбио да учини. За све време разговора између благајника и делегата један члан управе Радничког псовао је судију, а делегата свом снагом ударио у леђа и покушао да увуче у собу чувара игралишта и да, како је изјавио, обрачуна се са њим. Овај случај захтева посебну пажњу и стога је потребно предузети најоштрије мере да се преступници казне и да се убудуће не би догађало слично, што је чест случај на овом игралишту.
Поједини чланови управе друштава и функционери још увек не схватају своју васпитну улогу, не схватају да њихово понашање треба да служи за пример играчима, на против, често пута терају играче да грубо играју, псују судије и функционере. На утакмици П разреда Бродарац — Полет када је пао трећи гол за Бродарац, играч Полета Душан Јовичић ударио је намерно играча Бродарца Петра Поповића. За све време игре секретар Полета
добацивао је међашњем судији разне погрдне речи. После утакмице он је напао аут-судију и ухватио га за уста говорећи му да ће га пребити и да му је то последњи пут да суди.
,
„слутња,
Фолклор мултурно-уметничког друштва „Стеван Бракус' улепшао је својим учешћем народно весеље на дан избора
»Стеван
Бракус«
на Доугом републичком фестивалу
[ПОСМАТРАЈУЋИ Други републички фестивал у целини, запажа се да сва друштва скоро
подједнако располажу талентованим аматерима и да су сва достигла такав извођачки ниво, да се само захваљујући неједнаким могућностима за рад и већој или мање способности „стручних руководилаца, могу одвојити једнз од другог по вредности изведеног програма. Од шеснаест друштава издвојила су се три, „Абрашевић" и „Бранко Цветковић" из Београда и „Светозар Марковић“ из Новог Сада, која су, ионако била фаворити, и заузела прва три места.
Можда за хладно критичарево око нису били значајни услови и могућности под којима су нека друштва наступала, јер се — што »> правилно — тражио искључиво квалитет, За оне, пак, који посматрају са више страна развитак уметничких друштава без сумње је најинтересантнији успех постигло друштво које је као треће репрезентовало Београд на републичком фестивалу — „Стеван Бракус". Својим интензивним радом још од октобра 1949 године, када се сазнало за мајски фестивал, „Бракус" је сав свој рад концентрисао на припремање за рејонско и градско такмичење. А то је баш падало у време кад су се чланови вратили са летњих акција. Без одмора, радници из Бродаре, Фабрике шећера, Завода за израду новчаница, металскот предузећа „Пролетер" и других, окупљени у свом уметничком друштву, одмах су почели са пробама хора, фолклора, тамбураша, драме и других секција, Пробе су редовно одржаване три-четири пута недељно, тако да „Бракусу" није бид потребан кампањски замах. последњих дана пред фестивал.
Од двадесет и седам друштава У
Београду, поређаних у пет група, „Бракус" је успео на рејонском такмичењу да се пласира међу
шест друштава која су у градском такмичењу имала да дају два претставника с Београда за републички фестивал. Једно од та два друштва био је „Бракус". Оставити за собом „Горана", „Јединство“, „Братство“, „Ђоку Павловића" и друга друштва, која имају веће могућности за рад и веће услове за избор аматера, значило је да је „Бракус" постигао далеко више него што је претварање његових скромних, тесних могућности у стварност, више него што се могло објективно очекивати. Тај вишак, то је воља и љубав за уметнички живот, за који су ниске и тесне просторије на Чукарици преуске,
На фестивалу ни једно друштво није наступило под тако тешким условима као „Бракус". Радници из Бродаре, на пример, имали су само толико времена да оставе алат и да се оперу, јер је у 14.30 требало да буду на Коларчевом универзитету. Друга два беотрадска друштва наступала су само на вечерњим приредбама, а за друштва из унутрашњости и онако јесвеједно кад наступају. „Бракус" је, међутим, оде приредбе имао поподне, по највеЋој врућини, са члановима који ни-
МАЛИ РЕЧНИК
ПРЕСЕДАН — пређашњи, ранији случај, случај који се раније већ био догодио и који доцнијим сличним случајевима служи као пример. Када се за неки догађај каже да нема преседана значи да се у историји нешто слично није догодило Ово би се могло рећи за информбироовску хајку против наше земље, која је заиста без преседана, за коју нема примера у историји.
ФИКТИВАН — замишљен, измишљен, уображен, тобожњи, претпостављен.,
Значи, све оно на шта се не може си- |
гурно рачунати, што нема чврсте подлоге, назива се фикцијом. СИНХРОНИЗОВАТИ — дотерати, учинити да две или више радњи имају исто трајање, да показују исто време, да се појављују истовремено. На пример, слика и тон у тон-филму Уколико се тон и слика не слажу, каже се да је рђава синхронизација тог филма. ИНТУИЦИЈА. — непосредно опажање, духовно гледање, непосредно стечено са знање, то јест оно ло кога се није лошло путем искуства или размишљања; непосредно _ доживљавање _ стварности, „откровење које је развија из. човекове душе“; наслућивање, предосећање,
су стигли ни да се одморе' од преподневног рада у предузећима. Па ипак, тамбурашка секција заузима треће место у Србији, а остале бивају похваљене. Ако то није имало значаја пред критичарским оком жириа, пред нашим осећањима имало је дубоку вредност.
На једној пароли у фоајеу писало је: „Човек је по природи својој уметник, Он свуда на овај или онај начин тежи да у свој живот унесе лепоту" — Горки. После „Бракусо-
вог“ наступа ове речи зрачиле су још већом истином... дД.
4 ита
ЗНАЧАЈАН КУЛТУРНИ ДОГАЂАЈ
___ПРЕД ТРОГОДИШЊИЦУ 388:
ЈА ЗА ЗАШТИТУ
И НАУЧНО ПРОУЧАВАЊЕ СПОМЕНИЋА КУЛТУРЕ
(Одног који има један народ према култури често је више одлучујући за оцену културног нивоа тог народа од самог нагомиланог културног блага, Ми
скоро нисмо имали у културној историји имена светских размера. Ми чак до јуче, нисмо имали ни пошттовања према оним људима и њиховим делима који би то, оправдано, могли да буду. А према споменицима културе предратна држава односила се као према неинтересантном, мртвом материјалу. Црква је, на пример, зидала нове конаке, а старе, дотрајале, а ЗнениЈНа, по својој архитектури, препуштала „зубу времена“.
Однос који наша народна држава, међутим, има према споменицима културе показује беспримерну бригу и за, на изглед, најситније детаље нашег па турног наслеђа, а за крупне вредности, поготову, ар би икад, на пример, наше средњевековне фреске изазвале дивљење и специјално проучавање широм света, да није било оваквог односа наше народне власти према овом културном благу. Зар би био основан специјалан Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе, који ових дана, навршава три године интензивне активности, да наша Партија није настојала да се сачува сваки податак из прошлости, који би имао ма и најмањег значаја за осветљавање историје и културе наших народа. У раду овог Завода налазимо леп пример новог, социјалистичког односа према култури и њеним споменицима. .
По оснивању, јуна 1947, за Завод је најпрече било да установи стање културних споменика, који су, поред предратне запуштености, доживели за време рата велика разарања. Пошто је утврђена приоритетност најугроженијих објеката црквене архитектуре и фресака, пришло се конзервирању. Културна богатства Сопоћана, Милешева, Грачанице, Жиче и других сачувана су тако од зуба времена. Грађевине су застакљене и направљени вертикални олуци, без којих је раније прокишњавало. У Градцу, задужбини Стевана Уроша 1 и Ђурђевим Стубовима, страдалим од бомбардовања, одмах су још конзервиране фреске и учвршћене арматуре у луковима.
Истовремено се отпочело са конзервирањем и рестаурацијом у Београду. Тако је конак кнегиње Љубице, запуштен у току рата, рестауриран по предратној рестаурацији Пере Поповића, А 1948 године рестауриран је Доситејев лицеј са оџаклијом, у коме је данас смештен Музеј Вука и Доситеја. Завод је при овим радовима настојао да обезбеди грађевини издржљивост и дуготрајност, Малтер је био скинут до цигле и при поновном малтерисању и осталим спољним и унутрашњим радовима радници су ручним радом, без употребе шаблона, очували извесну примитивност и рапавост зидова и стропа. Обновљена је и кућа у Јевремовој број 19, у којој данас раде неколико познатих ликовних уметника, Пјер Крижанић, Боднаров и други.
СТОРИЈА. света није ишла.на руку Буди бакалину —
Де лдб у св.
цаног директора и његовог простосрдачног лица које је ва-
срасада је окречена наново и изидан оградни зид, којим је кућа спојена са Доситејевим лицејем. Тако ће бити сачуван један интересантан стари кутак Београда,
Тулбе на углу Југовићеве и Вишњићеве такође је било запуштено, нарочито кров. Данас га можемо видети са новопокривеним кровом, штокованом фасадом и оправљеним дрвеним прозорима, Извршена је и рестаурација свештеничке куће уз Топчидерску цркву, Поред отварања трема са улазом и окивања врата старинским кованим ексерима са главом, примењена је нова метода у малтерисању. Више се неће морати, као раније, сваке године да крече зидови разним бојама, јер је при новом малтерисању свеж малтер би помешан са бојом.
Под заштиту Завода стављена је Барјакли-џамија, Амам кнеза Милоша, Споменик кнеза Михаила (ба евентуалним премештањем), стари Универзитет, Кнез Милошева чесма, његов Конак и црква, споменик па. лим борцима 1806 у Карађорђевом парку, иконостас Саборне цркве, који је радио Димитрије Аврамовић џ други архитектонски значајни споменици културе, у Крагујевцу ће ове-године бити рестаурирана једина очу. вана кућа из комплекса зграда дворца кнеза Милоша, а у низу других градова отвориће се у старинским кућама градски и обласни музеји. Богородица Љевишка, У Призрену, која је за време Турака претворена у џамију, добиће опет своје првобитно лице у византиском ређању камена и опека. Поново ће заблистати јединствен у свету натпис од истурених опека над олтарском апсидом, који казује када је и ко подигао Богородицу Љевишку. Слични натпис налази се још једино на кули Деспотовој у Смедеревском граду, који ће, такође бити рестауриран, а град конзервиран,
Од коликог ја значаја постојање Завода за з38штиту споменика културе, нека примери сами говоре, Типичан пример балканских профаних грађевина почетком Деветнаестог века, и једини у Београду, Ичкова кућа (7 јула број 8), срушена је пре оснивања Завода. А из ње би се могао видети делимично и начин живота имућних грађана оног времена. Или, Београдска тврђава због разних парковских потреба изгубила је унеколико своје првобитно лице. Тако је без студије рестаурирана Шешир кула до Калемегданске терасе, Даље, од четрдесет џамија у Београду, које наводи Евлија Челебија, турски путописац почетком Седамнаестог века, сачувана је само једна ('). Само, се оснивањем Завода, тојест у крајњој линији настојањем народне власти, могло да спречи даље пропадање затечених споменика културе. А колико би се тек драгоцених података сачувало да је овакав однос према културним споменицима, каквог имамо данас, имао бар мало традиција у прошлости. ит
ЕП РА
Светсна шаховска олимпијада одржаће се у Дубровнику
кола се на њему сломила. У доба капитализма био је
шегрт и учио школу живота по свима тадашњим прописима; још је газда веровао да је човек мека срца, јер му је приликом бубетања штедео — главу. „Али ћу од њега створити човека!“ псовао је крволочни педагог. Он је нештедимице давао часове како се игра пипиревка, и Буда се извежбао да везе као чигра и извија гласове попут гугутке-
попричекао је док није постао свој госа-и спечалио дућанче, негде иза такозваних божјих леђа. Стекао је. шегрта и — чувао му главу. Посао је, како се то каже, кренуо, те се и он бацио на бившу божју работу да ствара човека према своме сподобију.
И мало-помало, баш некако пред рат, приближио се самом центру, такорећи, једном ногом крочио на Теразије. Са свога дућанског прага на Варош-капији уздрхтала срца је погледао узбрдицу Поп-Лукине улице, слику свога успона. Тим правцем утрвен. је био пут до трокатнице, угледа У друштву и користи која отуда проистиче.
Али кад је неко баксуз... устреба Немачкој животни простор! Оно, рат не погађа толико трговину, може добро да се ради — само не ваља што онолико убијају свет, па се Буда све прибојавао нечега и био бесан на себе сама'што је — кукавица... Ако. је. нешто и „скунаторио“, кријући своје послове као змија ноге, после' ослобођења (које се не би могло тако назвати — с трговачкога гледишта) морала. се грицкати уштеђевина. Па онда, она замена новчаница, и такве
ствари... Стиснуо је зубе и прозебле душе продавао рациониране артикле — заувар је, дај шта даш. Више се није морало
обигравати око муштерије, али му је, услужност толико прешла у навику да је њоме умео да изражава и своју срџбу, па чак и злехуду наду у нешто што су ревносно обећавали они који су пали с мало веће висине него он. Кад га спопадну сиње мисли, све пршти по дућану „Извол'те, госн комшија!“ „Молим, госн комшија!“ иако је ископнела сва топлина у гласу. Оно „гос'н“ гдекад је заменило „друже“, али се упорно одржала у дућану праисконска парола „Част свакоме, вересије никоме“, Истина, не баш никоме.
У тим тешким временима, тешким по трговце, Буда се Клонио начела „рескир профитир“ јер се ужасавао судског колегијума, па му је испод тезге било мање-више празно. Празно се и проводио; иза оне пословне услужности и спретности у мерењу уствари је буктао немир у Будиној души. Његове веверичје очи трептале су сетно, а разговор у радњи све се више сводио на купоне, конзерве и следовања. Тешка патња притискивала га је као преса. И бар да се могао исповедити пријатељу, попу или адвокату!
Свако вече кад спусти ролетне и остане сам у радњи, бакалин Буда загледа кутке и закутке, увери се да никога нема испод тезге, и онда, као лопов који пати од мане срца, 60гобојажљиво се пришуња својој рођеној каси, извади отуда неки замотуљак и хитро га стрпа у недра.
Замотуљак је испрва држао у каси, док није чуо да је негде обијена каса, па га је пренео кући м грејао под собом У сламарици од морске траве. Ту није сувише безбедно може се запатити миш, а непријатна је и она изрека о чувењу пара у сламарици. У пећ да стави — превариће се једног дана и креснути ватру. Опет се замотуљак нашао У каси, јер касе не обијају свима, али ту није смео заноћити: увече је напуштао челик и одлазио у морску траву. Врата на стану била су појачана патент-бравом и рајбером, али, крај свега тога, Буда се ноћу трзао и завлачио шаку у сламаричин трбух. Дешавало му се да не напипа одмах и онда би се тако грозничаво рашчепркао да је кијао од прашине. Дунст-папир који је обавијао садржину замотуљка био је све загаситије прљав и једном је потсетио Буду на закопано благо. А, не, он је огорчени противник закопавања: таман посла, ухвати га мемла па иструлм, а може и нека радна акција да му дође главе. Мучни би били дани и ноћи после тог растанка. Никако у земљу!
У једном друштву причало се шта је тамонеком шпекуланту открила милиција — и сад нагађања: колико ће извући... Буда се врло нелагодно осећао слушајући те приче, а кад је излазио из кафане замало се није сударио с једним пролазником: био је то милиционар. Отада се клонио милиционара.
па ипак, није се могло избећи... У радњу је ушао млађи милиционар и упутио се право Буди. Измучено бакалско срце закуцало је као будилник и могло се лако десити да зазвони и ода целу ствар.
— Молим лепо, шта желитет — успео је Буда некако да се растопи; с љупко искривљеним вратом и склопљеним рукама као кад се пљеска на концерту.
— Имате ли дунстпапира7т — изговорио је милиционар гледајући га испитивачки,
Буда је скоро обамро. Пошто и милиција зна за. дунстпапир, не остаје ништа друго него да призна и преда замотуљак. У ваздуху се створио кобни сточић, а на њему гори судска свећа. „Закуните се!“
— Треба ми само четврт табака — допуњује муштерија.
УХ, тачно су обавештени!“ забрујало је у Будиној глави. Срчани будилник био је навијен за тај тренутак. Да, али будилник може да се врати, може то човек бар да покуша...
И Буда је покушао. Просто се направио луд и изнео обичан табак чистог дунстпапира.
Шта се сада догодило! Милиционар је узео свитак, платио и отишло, Али једно је било јасно: мотре на њега, искуша-
"вају га. МИ као што се после показало (нико није долазио), -
ту акцију су водили систематски заобилазно. Буда је све страсније слушао приче шта су код кога шпекуланта пронашли, где је крио и денуо, замерао њиховој так-
типи, а у својој радњи све више тонуо у неки чудан дремеж |
и будне снове.
— шта има новог —. зачује изненада рапаво шиштање бив-. шег директора банке од прекопута, који је реч „ново“ изговарао са блаженом подмуклошћу.
Потапшто га је комшија по рамену, чиме га раније никада не би удостојио, и Буда се враћа из стања обамрлости, правдајући, се замишљеношћу и бригама," |
— А, не знам, тостм комшија, нисам слушао скоро...
И онда би му гос'н комшија наћућорио краткоталасне ве-
сти са дугим дометом. У ваздуху. с-оне стране, и у уху, с
ове, увек је струјао оптимизам, који је за тренутак понер и. Буда на својим ваздушастим крилима,;ма да се гадио отрУ ма 4 Ни аи пр ЊЕ пари : к
оу 1 3
· чаршију. У његовој тлави одједном
пило за разменом нада. Директор је био, просто-напросто, недиректорски бљутав и тешко се могло веровати да ће баш због њега правити ту грдну тарапану у свету. Е
Зрачак је нестао у Будиним очима чим се појавила нека фронтовка у дућану.
— извол'те, комшинице, бакалин, заборавивши на старих времена. И
Шта га знаш... фронтовка има нову хаљину на бон, а директор се офуцао као бараба. Мреш, бре, за онај замотуљак, а овај би га се халапљиво дочепао: дајдер, комшија,
шта желитег — пресијавао се скори краткоталасни повратак
да поделимо, док не дође наше, па ћу с интересом вратити... Какав интерес, где му је интерес, чију ће душу да исцеди" Јер што тај може да поједе и попије, саклони боже!,..
— Клањам се, комшинице, довиђења, хвала лепо!
њИх, и штикле му се искривиле!“ гнушао се Буда, пун усађене мржње према онима који немају. „Оде кривоноги диша да слуша радио. Шта има ново7... Хоће ли бити тантијема, је лиг..." .
Једног јутра Буда је, по обичају, дошао рано у радњу, сместио замотуљак у касу и трипут продрмао браву. Тек што је дочекао шегрта — на вратима се указаше три, необична
"тоста. '
„Комисија за преглед касе!“ премре Буда, а колена му аутоматски поклецнуше. Кроз прозор је дао знак да радња још није отворена, али они нису марили за прописе о радном времену; као одговор кроз стакло је дошао кратак и енергичан знак: да отвори! Као када је брод погођен, крманош је хтео да полети каси и запуши рупу на боку, али је обрћући кључ У брави осећао да је то бесмислено и да би га бура разбила као орахову љуску.
придошлице су показале нешто написмено, ништа мање него — решење о преузимању радње. Казали су да одмах прелаза на попис робе и инвентара: почеће с касом, и нека буде љубазан да им отвори и преда кључ. Крма је дала други правац гусарском броду — предао је кључ од кога се годи-
састојао од главе,
нама није одвајао, јер му се организам трупа, удова и — кључа. Тако осакаћен, гледао је разрогачено како су извадили замотуљак и запитали хладно:
— шта је овот
— Које2 — дрхтао је Буда.
— Нешто завијено у масну хартију...
— Дајте да видим. — Прсти су му дрхтали. — Не знам откуда ту.
Благо су му ставили до знања да ће сами погледати. Развили су и загледали се у чуду: унутра су се налазиле, слепљене, повијених ивица — банкноте долара, фунти, франака... — А-ха! — отело се у терцету.
Буда је пребледео као дунстпапир, пламен свеће лизнуо му је поред носа, а звонце судске врбице зазвонило поред маљавог увета. „Мир! Закуните се!“ А, не! Враћај будилник!
— Је ли то вашег — запитао је претседник комисије.
·.. Судија је читао спрам свеће: „Због прикривања стране валута у циљу шпекулације...“
— Н-није... — гласио је одговор.
Н-није! Је ли он човек који ће ући у ред великих газда Н-није!... Та реч је поништила све његове идеале.
— А откуд у вашој каси7
— Шта ја знам! Где бих ја држао стране паре, ко зна какве су! Ваљда је неко подметнуо...
Претседник га је погледао некако дупло:
— Како мислите, подметнуо Обио, подметнуо читав капитал, закључао вашим кључем и пропао у земљу...
— Ваљда је увребао кад је каса била отворена и стрпао... Интрига.,..
Налаз је ушао у записник, а два члана комисије показивала су вољу да се пређе преко тога. Главно је да новац иде Народној банци и да ће бити корисно употребљен,
— Дакле, ви одричете да је ово ваше7
„осуђује се на... година... са принудним радом..,“ одзвањало је у Будиној глави. Кад би признао, питали би откуда му — још би неко помислио да је шпијун! Коначно се одлучио:
— Па кад вам кажем, људи, није моје — могу у шта хоћете да се закунем. А баш ако не верујете, а ви ми вратите..
Једва је услео да мало развуче усне. Чланови комисије нису били неки загрижени људи да терају мак на конац.
Остало није било важно: тезге, оно мало робе, којекакве Канте, празне кутије, прашина по рафовима, у излогу лешеви мува.
Потонуше лађе... Све што је имао претворио је У „јаку валуту“, иако је и то била хартија, али сама имена тих хартија била су присно везана за његове предратне и ратне снове, оне најслађе, Само, где да их пласираг — то је било најтеже. Да купи кућу, гракнули би: А, ратна добит! — дај да му накнадно одрежемо! Да уложи у нештог У Штат! У шта да се уложи приватни капитал у тој новој Југославији А није он човек који би могао, рецимо, да пролумпује своју замуку.
По читаве ноћи није спавао од црних мисли — а како ли ће тек без њих бити црно! Са горчином у души сећао се Будг прошлости, набоја мгдрица, уранака и омрклица уложених У онај поредак, и тонуо у грижу савести (шта му би да држи у касић и жал за богатством (никад више то стећи неће!) Све
је проћердао, сад је нико и ништа — одело ће му се окрзати, штикле искривити... шта ће му, таквоме, и животт,., и шта му ту причају: да се запосли, — да спадне на соџи-
јално осигурање! Зар да потпише да никад неће бити газда»
Кључ од радње је предао, скупивши сву храброст да у том тренутку не груне у плач, изишао на улицу и дунуо у правцу кафане. Замало се није сударио с једним пролаЗзником. Био је то — милиционар, Буда се препао, срце му је заклапарало, али се одједном освестио: тита да се плаши, кад више нема замотуљкат После тренутног и јаловог олакшања осетио је ледену празнину у грудима и жељу да јаукне, Ех, срећно је било то страховање када је скривао замотуљак1...
Ишао је низбрдо, Поп-Ллукином улицом, која, ето сад, не: одољиво баца човека у Саву — њоме се више не избија У је сазрела судбоносна мисао: треба срушити социјализам! Мало даље испред себе запази познате штикле бившег директора, који му се одједном учини драг, онако заједно са искрпљеним лактовима, Буда убрза. кораке, сустиже га и пријатељски Ухвати за рукав'
— Шта има: ново, госн комшија Миле СТАНКОВИЋ
а
РЕМА одлуци ФИДЕ-а, У Југославији
ће се крајем лета одржати прва по
слератна светска шаховска олимпи“ јада. Под именом олимпијаде подразумева се екипни турнир репрезентација разних земаља. које се боре за олимпи“ ско првенство света. Екипе играју изме: ђу себе мечеве на четири табле, а пр ваком се сматра она репрезентација која накупи највећи број поена. Свака екипа се састоји из четири играча и две резерве.
Светски шаховски савез поверавањем прве послератне олимпијаде Југославији одао је велико признање нашем шаховском покрету. Покушај делегата информбировских земаља да се та олим• пијада додели Чехословачкој није успео, већ и из разлога што је Шаховски савез Југославије имао приоритет пријаве, У току овог месеца ФИДЕ ће дати обавештење које ће земље суделовати на олимпијади.
на пленуму Централног одбора Јтахов+ ског савеза Југославије, одржаном фвих дана, донета је одлука да се олимпијада организује у Дубровнику и да почне 20 августа. Колико ће олимпијада трајати, зависи углавном од броја екипа. У нашој екипи ће прва три места заузети врхунски играчи Глигорић, Пирц и др Трифуновић. У погледу четвртог места, као и резерви, коначна одлука ће бити донета после течинт-турнира који ће се почетком јула одиграти у Новом Саду. На тај турнир ће бити позвани следе“ ћких десет мајстора: Видмар млађи, Пуц Рабар, Костић, Милић, Тот, С. Недељ“ ковић, Матановић, Ивков и сФулдерер. Резултат, као и квалитет партија при“ казан на тренинг-турниру, послужиће за оцену форме у којој се сада налазе ло“ једини мајстори, па ће бити значајзи фактор при одређивању састава екмпе, Повги тренинг-турнира у сваком случајУ долази у обзир за улазак у екипу:
Очекује се да ће се водити тешка и узбудљива борба за назив олимписког првака. С обзиром на велики развој ша“ ха У ФНРЈ, може се опраздано очекива“ ти да ће се и наша екипа налазити међу фаворитима. Како се још: не зна које ће земље узети учешћа, засад нијг мотуће постављати прогнозе. Ипак стижу вести да су савези појединих држава већ почели са тренингом својих екипа. Међу овим земљама је и Аргентина, ко ја има леп број првокласних мајстора. Очекује се да ће у овој екипи на прво табли играти велики мајстор Мигуел Најдорф. Следећа партија, играна #з турниру у Буенос Ајресу 1948 год. ЖУво илуструје његов комбинаторни стил.
Француска партија
Ве!: Мајдогте — Сгп!: Баро у 1. е2 — е4, е7 — еб; 2. а2 — 44, 87 — 45 3, 551 — сз, 45:24; 4. 563:е4, 558 — 47; > 521 — 13, 558 — 16; 6. 1 — а3, 118 — 27 7. 0 — 0, 57 — 167; 8. 513 — е5! рев — 2: 9. 5е4:16+ (Већ је товао 1 одтаћ #т,уоуа“ 4 Ккопја па 1#7.), 27:162; (Вође је БПо Ко" пја +а61 Јоусет.); 10. Бед: ! Кевит; 1 р 41 — 15+, Кет — ев; 12, ТИ — е1, 501 18; 13, Те1:еб! 578:е6; 14. р,83 — сб, 088 46; 15. јел — ћб, рет — #58; 16. Та — + 17 — св; 17. 065 — ев, тсв — 47. Ројо%ај розје 17 рофега сгпова:
Е7) Па у „Фе уд ЈА а о мад ~
4,
# ; Ж
7
Стти гасипа да бе розе 18. рефа, Кић — #7 озфван ха Вецги ја. Мединт Хај доге ва #глепадије умо Јерот котра стога, 6;
18. Те1:еб! тав:ев; 19, Теб:ев-+, тла — 90 20. ге4д:еб+, раб:еб; 21, Тевив гтаб,
МЕ
Одговорни уредник Драгутин шолајић, Улица Драгослава Јовановића 1-ТУ " теле“ фон 20-443 + Чековии рачун 103.9060386. = Поштански фах 752 " штампарија „Бор“, — Београд, Кардељева 31. Рукописи
не враћају, '