Борба, 10. 11. 1988., стр. 10
="
оу
Нину" "л
да
КУЛТУРА БОРБА, 10. новембар 1988.
ПОЗОРИШНЕ _ ПРЕМИЈЕРЕ Повратак водвиљу
„Позив у дворац“ Жана
Ануја у београдском Позоришту на Теразијама Најновија премијера у Позоришту на Теразијама, „Позив у дворац“ Жана Ануја, сведочи да је Соја Јовановић била и остала, понајпре, мајстор водвиља. Зато су за београдски позоришни жи-, вот, који се одувек понашао према овом позоришном жанру као према пасторку невредном пажње, ова ретка обраћања својеврсном комедиографском умећу била и празник за публику. Јер ниједна позоришна метропола,
· уз посебну склоност ка класичним вредностима или авангарди, неће себи дозволити да превиди чињеницу како добро скројен и инспиративно игран водвиљ чини незаобилазни сегмент сваког иоле богатијег позоришног живота.
Добро је то знао и изврсни зналац драматуршког умећа двадесетог века, популарни и свестрани француски драматичар Жан Ануј, па је уз своје „црне“ и „шкргутаве комаде“, додао и прегршт „ружичастих комада“ који се ослањају на драмску технику водвиља. „Позив у дворац“ спада међу врсније, _ маштовитије, духовитије
ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ БЕОГРАДА Десанка у завичају
„Десанка у завичају“, назив је изложбе фотографија која се данас отвара у Културном центру Београда. Аутор изложбе је Драгиша Меденица, фоторепортер ваљевског листа „Напред“ Он је на снимцима „зауставио“ поједине тренутке из живота и рада наше песникиње Десанке Максимовић у њеној родној Бранковини крај Ваљава.
Камера је забележила песникињу приликом сусрета са ђацима, наставницима, земљацима и посленицима Пека последњих 20 година.
А.Б.
представнике жанра који вешто вођеном интригом нуди безброј динамичних сценских решења. Редитељ Соја Јовановић их је, углавном, све искористила. Да је, ближећи се крају, мало више сводила текст и ритмове, крунисала би свој труд сјајним финалом. Но, и овако представа се, добрим својим делом, одвија у духу и ритму зналачки водвиљског умећа и занимљиве сценске поетике, уз већи број добрих глумачких креација.
У томе су значајну улогу преузели гости: Светислав Гонцић и Ружица Сокић. Но, Гонцић је, уз маестрално остварење два лика, два брата близанца, циничног Хорација и романтичног Фердинада, повукао и младу Весну Станојевић да поетски дочара лик неискусне, али отресите Изабеле. Враголаста комичарски нерв Ружице Сокић, у сарадњи са ништа мање даровитом и искусном чланицом овог ансамбла Даницом Мокрањац, сачинио је комичарски дуо који ће се дуго памтити. И наступ Бранке Митић у улози Госпође Дермот доприноси да зажалимо што је чешће не виђамо у репертоару | њене бивше куће. Што се тиче Душанке Стојановић морамо још једном да поновимо да мора обратити пажњу када жешће подвлачење комичних особености лика прелази у испразно преигравање. Слично важи и за Милана Милосављевића.
Пошто се Соја Јовановић 06ратила својим старим сарадницима, сценографу Владимиру Маренићу и костимографу Данки Павловић, њихов допринос представи се складно уклапа са редитељским интенцијама.
М. МИШИЋ
„Глобус“, Загреб, 1988)
И „Коначна јесен“ Душана Матића, његова постхумна свеска поетских исказа до посљедњег даха, аутентично је свједочанство онога што Варлам Шаламов именује поезијом: лично искуство, лична бол, а у исто вријеме бол и искуство генерације. „Тада још нисам схватао“ — пише Шаламов — „да писац, пјесник не открива никакве путеве. Путевима којима је прошао велики пјесник више се не може ићи. Поезију рађа живот а не стихови.“ Наиме, она зараза откривања немогућег, коју је Матић у раној младости примио од Растка, још за париских дана у првом свјетском рату, истовремено је откривала сазнања о томе да „поезију рађа живот“. „Коначну јесен“ изродили су посљедњи тренуци, дуги тренуци Матићева умирања.
Пјесникову поруку да „прошлост дуго траје“ могућно је непосредно уочавати у „Коначној јесени“, највећма по томе што се у њој још увијек одговора на све оно што јесте била духовна судбина овога пјесника. Блоково поимање поезије као начина живота једнога пјесника треба видјети у Матићеву запису да „иза свега, иза успомена, чини се, треба тражити неку страшнију стварност која је окружавала, у неким тренуцима, људе који су носили наша имена. Питања која поставља једна епоха осветљавају је присније“ — записује Матић — „од одговора које она даје на њих. Одговори које даје епоха онакви су какве их она може дати, често онакви какви се не могу дати. Питања понајчешће додирују немогуће, саму бит времена.“
Слобода или смрт
Отуда је то трајно трагање за одговорима на питања о немогућем заправо искуствено поимање живота и свијета. Једно од питања о непознатом јесте и пи-
— Београд, 1988.
Роман „Совини суседи“ Бо-
|жина Павловско, једног од нај-
познатијих македонских прозаиста, улази на српскохрватско језичко подручје пошто је већ овенчан са две македонске и једном југословенском наградом. Да ли ће добијати и нове, тешко. је предвидети, јер награде, чак и кад се гомилају, више говоре о онима који их дају и онима који их примају, него о самој вредности дела. У сваком случају, „Совини суседи“ заслужују увођење у југословенски оквир: тиме се открива једно од најновијих достигнућа македонске књижевности, а што је још важније, у југословенски књижевни простор се уводи у живу конкуренцију неколико нових преокупација и димензија.
То важи, у првом реду, за тематско осавремењивање овлашним увођењем теме продаје македонских имања и кућа дошљацима „друге вере“. Мање уочљив и нов, али врло изражен јесте допринос Павловског у обликовању алегоријског романескног исказа.
У романескној нарацији Павловског алегорија постаје основно уметничко средство којем он
Благи учинак поенте
свијет књиге
Питања додирују немогуће
Поводом постхумних Матићевих стихова (Душан Матић: „Коначна јесен“, „Просвета“, Београд —
тање о људској слободи. У „Коначној јесени“ пронаћи ћемо и одговор: „Слобода се никад не може обновити. Она се увек рађа.“ Познато је, дакако, да је Матић писац фрагмената, али таквих фрагмената који се, управо због тога што је поезија начин живота, могу, и морају, састављати у мозаике, пошто само тако, у облику завршеног мозаика, дају сву представу Матићевог одговора на питања која се стално постављају. А тај мозаични 06лик има карактер фуге: на трајна питања дају се увијек нови одговори. Одговори до посљедњег даха.
Занимљиво је, међутим, да „Коначна јесен“ јесте епистоларна књига, или, ако хоћете, упућена другоме као разјашњење различитих питања које епоха или пјесник у име сопствене судбине поставља. То је књига
одговора другоме. Није то више
обраћање сопственој судбини или сопственом времену већ, најчешће, покушај одговора који би имали да упуте онога другога у смисао пјесникових одговора и питања. Сходно Матићевој тежњи за немогућим, наиме, много је одговора у облику питања. Али увијек, па и у овим записима до посљедњег даха, у Матића, је случај оно изненадно озарење које отвара пут ка одговору: То озарење је неочекивано, али је ефикасно: „У писању ми — казује Матић ономе другоме — тај поступак помаже кад запнем, и пре запете, и пре зареза, па не могу даље ни да макнем. Тражим, 'праву реч каткад данима, а онда изненада узмем прву која ми дође под руку, или, полазећи од неког броја, рецимо најчешће од седам, број човека, или од извиканог броја тринаест речи, и ставим је место, праве речи и идем даље. Или реченица не иде па не иде... Прекинем је и започнем другу реченицу и онда
даје предност над свим другим, како у дијалозима и састављању • реченице, тако и у састављању целине дела. При томе, алегорија се остварује као говор предметне знаковности којом се упућује на опште аспекте, углавном, универзалног важења, да би се све то, и предметни слој нарације и њени универзални аспекти, објединили у причу о људским судбинама, у којој је у првом плану оно што битно одређује те судбине.
Усмена традиција
Судбине људи и слика стварности, као незаобилазни елеменат романескне пројекције, осветљавају се у перспективи општих, универзалних аспеката и мерила постојања, премда је њихов географски и историјски оквир, упркос апстрахованости нарације, недвосмислено одређен: радња се одвија у једном македонском селу, у планинској забити, десетак година после дру: гог светског рата. Нарација је ус"мерена на оне ликове и догађаје који у себи носе општу, алегоријску знаковност, при чему предметни слој није подређен,
ставим тачку. Многи се нађу па кажу, обрт реченице је изванредан. А, она, неправа, права реч — метафора која расветљава све око себе па и читаоца, па и мене самог.“ У томе не треба видјети само прастару надреалистичку наваду да се рачуна са судбинском игром случаја већ потребу да се сопствено искуство, искуство поезије као животне судбине, пренесе ономе другоме, „Слобода има своје лице, знам“ — поручује Матић. „Али слобода мора да има и моје, и твоје, и наше лице. Иначе, слобода није слобода.“
У једном другом запису који ћемо пронаћи у „Коначној јесени“, том посљедњем великом колажу Душана Матића, наћи ћемо једно од оних прецизних расвјетљења која дају одговор на прапочетна питања са окусом посљедњег даха пјесникове судбине: „Слобода или смрт, то није само дилема рата. То је једино судбинско веровање, оно немогуће моје једине младости.“
А затим, у том истом запису који носи назив „Људска судбина“ Матић неће дати одговор само на једно од тих трајних и прапочетних питања своје пјесничке и људске судбине него ће недвосмислено, обраћајући се ономе другоме као самом себи, тумачити суштине своје поетике до посљедњег даха: „Нација је за мене, као и љубав, као и пријатељство, као и сам живот и смрт, исувише лична, присна и драгоцена ствар да би била исписивана без краја и конца... О томе, о нацији, као и о својим пријатељствима, о својој љубави, о своме животу, о својим успоменама, о свом забораву, говорим само онда кад ја осетим потребу, или кад одједном осетим да су у опасности, и да их треба, макар и најслабијим гласом, дахом који ми још преостаје, да морам да их заштитим, колико се то може речима, кад је већ
Алегорија у роману
"|Божин Павловски: „Совини суседи“, превод с македонског: Митко Маџунков, „Народна књига“
нити стављен у функцију илустрације алегоријског плана. Пав-
»ловски, дакле, не пада у тенден-
циозност, нити подлеже неким другим упрошћеним функционализацијама предметног слоја приче. Тај слој је овде, као и сви други, наглашено стилизован, тј. развијен у духу алегоријске знаковности. По начину стилизације, романескна – нарација Павловског подсећа веома на библијске легенде и фолклорну усмену традицију. С једне, стране, ликови и збивања су обликовани с великом мером неодређености, скоро редуковани на архетипске мотиве и ситуације (ликови се надмећу у својству старца, оца, сина, суседа, жене, непријатеља, јунака итд, а ситуације су у знаку односа живот — смрт, убиство — освета, зло — добро итд.). С друге стране, нарација је препуна образаца усмене традиције, пословица, загонетања, све у алегоријском тону. _
Наравно, Павловски овако постављену нарацију још више усложњава. Један исти лик, или догађај, доспевају у такав контекст да упућују на више различитих општих аспеката, тако да
Рејмонд Карвер: „О чему говоримо кад говоримо о љубави“ — приповет-
Аутор кога бије глас да је по-
сле Хемингвеја најбољи амерички писац кратких прича, Рејмонд Карвер, рођен 1939. у Орегону а изненада умро ове године, у августу, није непознато име међу нашим читаоцима. Већ је био незаобилазан у неколико избора америчке прозе, поготово у антологијама које су у две блиске године приређивали Гордана Тодоровић — претпрошле, код СКЗ, Милисав Савић — ове, за „Просвету“.
Сада нем, код новосадског
„Братства-јединства“ стиже избор Карверових приповедака „О чему говоримо кад говоримо о љубави“, приређен на основу три Карверове књиге, од којих средишња има управо тај наслов, а прва и трећа су „Молим вас, тишина“ и „Слон и друге приче“. Није заступљена једино збирка „Катедрала“, што би могао бити изазов за неке друге преводиоце. У овом избору М. Савића огледали су се Даница Штерић, Љиљана Чубуровић, Снежана Брајовић и он сам. Књига садржи 18 краћих проза и веома добро репрезентује аутора. Рејмонд Карвер је велики мајстор жанра. Из готово тривијалних околности свакодневице, из сивила невеселих живота својих јунака, овај писац гради необичне призоре, једну специјалну атмосферу где све постаје намах драматично, судбоносно и могућно. Карверове личности мање-више трпе због околности које их окружују, али се драматика њихових живота најлакше и најбрже ослика у самом расплету повести, односно у неколико реченица које (често и као исказ, коментар) подастре наратор. У овим прозама све изгледа исувише једноставно да би било непромењиво. Зато промена дође на крају, као мали или велики шок, а неретко и као наговештај да ће се некаква промена вероватно тек збити!
Карвер се служи релативно класичним средствима приповедања. Прилично је опрезан кад експериментише, склон поантирању: оним лепим малим шоковима за читаоца који дођу као својеврсна минијатура-медаљон, чији ефекти затим још дуго тра-
ке у избору Милисава Савића, „Братство-јединство“ — Нови Сад, 1988.
ју у нашем памћењу. То и није неко посебно достигнуће савремене прозе, али је у рукама Рајмонда Карвера веома убедљиво, доиста мајсторски изведено. Но, истине ради додајемо и следећу напомену: поента на крају повести није сама себи сврха, већ представља доиста органску целину са укупном грађом сваке те кратке прозе. Зато и кажемо да је овај аутор на готово чудесан начин овладао жанром, постижући и неке од циљева који њему самом нису били посебно. битни. На пример то, да је овај избор од осамнаест приповедака мали савршени мозаик америчког живота, америчких нарави и судбина.
После свега, нама остаје да жалимо што је Рајмонд Карвер. тако прерано, неутешно и дефинитивно закључио свој књижевни и животни биланс. Његову прозу водила је сигурна рука, велики осећај мере и искуство. прве врсте. Зато смо и убеђени да ће приповетке из дела „О че-) му говоримо док говоримо о љубави“ још дуго радити за свог ау-
тора. Богдан МРВОШ
реч о речима које треба исписивати на неком парчету хартије...“
Духовни печат
Ево, дакле, одговора пјесниковог због чега и јесте његово дјело велики кодекс фрагмената о оним питањима која јесу судбинска. И одговори су, бар за њега, судбински. Изговорени су и записани „макар и најслаби-
јим гласом, дахом који (ми) још |
преостаје.“
Треба бити на опрезу када се у Матићеву случају помиње фрагментарност. Сви су ти фрагменти, чак и онда када имају епистоларни облик, цјеловити и довршени тако да, поготово када имају изразито интимно-поетски карактер, постају до краја уобличени медаљони, а они од друге врсте, есејистичко-дискурзивне, доимају се као мали есеји изведени са стилским савршенством. А та фрагментарност се највише укида у оним записима који имају коначни и зрели 06лик пјесме. Неколике од пјесама
из „Коначне јесени“ иду у најбо-
ље што је Матић написао, иако
имају управо ону посебност лич-
ног свједочанства које даје стварање „до посљедњег даха“. Оне, су како би рекао Матић, исписане „најслабијим гласом, дахом који ми још преостаје“, али да-
хом који свједочи да поезију ра-
ђа живот. Све до самога краја.
Матић би рекао: из слободе у мишоловку.
Међутим, и у овим пјесмама до посљедњег даха неће Матића напустити онај чудесни скептучки релативизам који вазда изнутра освјетљава његову поетску ријеч:
„ Моје речи
Без сразмере
Бачене у ветар узалудно
(Скоро узалудно)...“
Нека тако и остане, као духов-
ни печат Душана Матића. Бук КРЊЕВИЋ
се романескна нарација разлива на читав низ тема, подтема, порука и нијанси, које се све могу доводити у вези, а зависно од тога се указују смисаона тежишта нарације. Тако се пишчева усредсређенсот на лик усамљеног старца горштака Славета Плавеског, легендарног војводе из доба појединачних побуна против царске власти, и то не на његове подвиге из младости, већ на последње месеце самовања и немоћи, може тумачити у духу параболе о пролазности и забораву свих, па и јуначких дела, али и у духу пародијског подсмеха патетичности епских величања појединаца, или пак у духу древних искустава о жилавости обичног човека, навикнутог на - борбу за опстанак и слободу до последњег дана живота.
Пантеистички оптимизам
Додајући овој судбини многе друге, од незахвалног сина, распикуће и пијанице, до нових богаташа и моћника, убогих сеља-
(Београд, 9. новембра) Виша сила срушила је силовиту игру Звезде и поништила повољан резултат од 1:0, са којим је наш тим стигао на праг трећег кола Купа шампиона.
Сви у редовима Црвене звезде изговарају исту реч: малер. Тако и директор Драган Џајић.
— Кад смо водили, кад су Италијани остали без Вирдиса — магла нас је зауставила. Заиста малер. То се само нама може догодити.
Тренер Бранко Станковић, који је опет припремио сјајну тактику за Миланезе, релатив-
ставу“ з
(Београд, 9. новембра) — Били су одушевљени италијански новинари амбијентом и дивном сликом фудбалског терена Црвене звезде. Чули су се узвици: „Фантастично, незаборавно, како је то добра публика!“
И пре него што су се тимови појавили на терену, знали смо да Руд Гулит неће играти. Седео је у близини. Питамо га:
— Повреда, тактика, или нешто треће2
Гулит се смеје од срца, очима, зубима, дугом косом у плетеницама. Рукавице од танке црне коже не скида. Не питамо га зашто. Одговара:
— Тренер одлучује ко ће играти (разговор водимо, захваљујући његовом пријатељу Холанђанину, на француском језику). Биће прилике и за Гулита...
Остасмо изненађени. Кад оно, оствари се бар вероватноћа да ће Гулит у новој утакмици играти, јер се због заиста густог тепиха магле која је сасвим застрла стадион, меч прекинуо и игра се сутра... Сасвим нова утакмица... Сретосмо Гулита после одлуке у прекиду и он ће: „Видите, имам шансу да не миграм против Звезде у Београду, опет, ако то тренер Ариго Саки одлучи“.
А новинари из Италије, њих преко 30 (разговарали смо, разумљиво, само с неколицином) на полувремену каже:
Ћезаре фими („Газетино“ из Венеције): — Звезда ће постићи један гол и ићи у четвртфинале... Ђанкарло Дото („Месађеро“ — Рим): — Милану ће бити теже ноћас него што је то било
ка и радника, печалбара и до- |
шљака, Павловски ову причу о умирању једног остарелог и усамљеног горштака проширује ји тематски и значењски, наменивши јој најопштију перспективу сагледавања стварности. Уместо сужавања, алегоријска
— значења се стално шире, тако да
све те различите судбине, ма колико оличавале извесне опште аспекте и идеје, заправо упућују на идеју о незаустављивости свеколиког живота, који упркос свему траје и обнавља се, као највећа истина и права мера свега. Такав је коначни исход те тежње Павловског ка универзалности у уметничком обухватању стварности, при чему све што се догађа у људском животу, од херојског чина до патње и понижења, од рођења до смрти, није ништа друго до део свеколиког постојања и свеопштег смисла. Овај пантеистички оптимизам се не коси са аалегоријским говором; нити се та априорна похвала егзистенцији коси са сликама човекове немоћи, страха и патње. Па ипак, оволика отвореност алегоријске знаковности, ова разливеност значења, не омогућује Павловском да постигне, било на нивоу саме нарације, било на нивоу структуре, пуну конзистентност романескне пројекције, већ се овај роман намеће, пре свега, као покушај спајања романа као форме, као свеобухватне слике стварности, са алегоријом, као средством уметничког обликовања, покушај је то који више наго вештава, него што испуњава могућност тога спајања. Стојан ЂОРЂИЋ
ГОЛ КОЈИ НИЈЕ В
вић)
ИЂЕН: Савићевић (десно) довео је али 6 минута касније утакмица је прекинута и данас
ВЕЋАЊЕ ЈЕ ПОТРАЈАЛО: Судија Паули, делегат Дем даље окружени фудбалерима (
но је мирно примио одлуку да се мора све Јово наново:
— Малер јесте, али шта се ту може. Све је ишло како смо замислили и имали смо и повољан резултат. Сада се поставља питање шта ће бити у новој утакмици. Питање је да ли наши играчи у року од
· 24 часа могу да понове добру
партију.
Капитен Црвене звезде Драган Стојковић уверава нас да су он и његови клупски другови кадри за репризу:
— Можемо овако добро и сутра играти. Ако поновимо данашњу игру, Милан нема
на Сан Сиру. Звезду ће и публика водити до победе...
Силвијо Гариони („Коријере дела сера“ — Милано): — Милан игра све боље. После Јувентуса и Вероне остаје ми да верујем у победу Миланеза. Видео сам игру Ц. звезде у Милану. Није то екипа која може веровати у сигурну победу. Типујем на Милан.
Даниеле Гали („Ођи“): — Ам-
ПОСЛЕ ПРЕКИДА МЕЧА У ТАБОРУ ЗВЕЗДЕ ЧУЛА СЕ СА. МО ЈЕДНА РЕЧ — МАЛЕР
Победићемо опет М
То каже капитен Драган Стојковић. — Тренер Бранко Стан. ковић:„Питање је да ли наши играчи могу поновити добру игру у року од 24 часа“
шта да тражи. Да ли је утакмица морала да се прекине2 — На жалост, да — каже
Стојковић. — Ништа се није _
видело. Помоћне судије ни могле да обављају свој посад, Можда је Вирдис мислио да га неће главни арбитар видети, па је ударио Најдовског. Међу. тим, судија Паули је, ипак, био близу.
И Славко Радовановић ве. у
рује у сутрашњи успех: — Победићемо Милано и у поновљеној утакици и тако донекле осветити Партизан. АС,
У ДРУШТВУ СА ГУЛИТОМ И ИТАЛИЈАНСКИМ НОВИНАРИМА
Нова шанса да играм
Чувени Холанђанин напомиње да једанаесторицу бира тренер Саки. Данијеле Гали („Ођи“ју полувремену: „Амбијент идеалан, за гала пред-
чак, мрмљају да је то, ипак, слабо и за Звезду и за Милан... бар прво полувреме...
После прекида излазимо на терен. Магла, ништа се не види. Негде у магновењу, по реакцији источне трибине осетисмо да је постигнут гол... Радост, оживео стадион, нико не види даље од пет, шест редова изнад или испод себе... Магла и даље притиска... Прекид и, логична одлука
УЕФА обавештена
Из канцеларије Црвене звезде, где се састављао протокол и где је био делегат Ото Демут, одмах је телефоном обавештена УЕФА. Из УЕФА је стигла сагласност да се утакми-
ца прекине и игра данас.
бијент идеалан, за гала представу... Ђанмарија Газамадиа („Ђорно“): — Звезда ће победити с 2:1, јер је напад Милана ослабљен неиграњем Гулита...
Алберто Ћерути („Газета дело спорт“): — Видите показује нам велики наслов у својим новинама у којима Стојковић изјављује: „Згромићемо Милан! Идемо даље!“ Значи, определио сам се за
Звездину победу. Тешка сра,
али тако је...
И тако ћаскамо читаво прво полувреме. Они нешто бележе, гласно коментаришу што Вирдис не иде храбрије јер виде пукотине у Звездиној одбрани. Чуде се што Стојковић није вештији, што Ван Бастен не показује
Х5
све своје могућности. Гунђају
да се сутра игра нова утакмица.
Наше италијанске колеге просто цвркућу: Још један дан у дивном Београду, још једна шанса
за Милан! Наши гледаоци до по- _
следњег часа не верују да ће сут-
ра све Јово-наново. Да ће Милан _
играти даље. Не и са искљученим Вирдисом, али, можда, са Гулитом.
Магла се не разилази, људи крећу према аутобусима из разних крајева Југославије (беше бар четири из Бањалуке, Ниша), спремни да дођу и сутра. Имају улазнице, а изгледа да ће бити сасвим свеједно да ли су их и сачували, јер се ничему у оном тунелу магле и људи не може више ући у траг...
Б. ПРЕЛЕВИЋ
„црвено — беле“ у вођство (50. минут), се игра нова утакмица
(Снимци: Ј. МИЈИН)
ут (окренут леђима) разговарају како
упрвом плану је генерални секретар Црвене звезде Цветко“
илан_
,